ЧЛАНЦИ

                                   КЊИЖЕВНОСТ У ВРЕМЕ РЕЦЕСИЈЕ

Два текста у прошлом броју Додатка ( У либералном капитализму писци су на продају (интервју) Зорана Живковића и текст Паника у парку књига Зоране Шуваковић) дају много повода за реаговање и контрастав. И један и други текст говоре о сумраку књижевности и уметности који се на чудан начин слаже са економском рецесијом и кризом вредности. Сложићемо се са констатацијом да је   у Америци једино неморално бити сиромашан , и да романсијер можете постати ако платите 50 000 долара, како запажа Живковић  и да се „широм Америке распуштају оперске куће, распродају музеји, отказују представе, затварају се универзитетска одељења за сликарство или музуку“, како посведочи  Зорана Шуваковић.  То је, без сумње, корисно сазнање, али не видим разлога зашто би због тога била забринута културна Европа, па и ми као део те Еропе . Ако је Америка мерна јединица и узор економске и технолошке моћи , то никако не значи да се европска култура  мора премеравати инчама америчке културе. Код нас се одувек  знало да је мајка старија од кћерке и отац од сина. Дакле, штагод да се тамо деси, у области литературе и уметности, не мора се прелити на Eвропу као берзанска криза. Европска култура и европска књижевност су сувише велике и тврде грађевине да би их могао потопити неки амерички цунами. Добро је, прими ли смо к знању почетак краја америчке књижевности, познато нам је да је Даглас Бринкли предложио национални план за спасавање сиротих уметника, писаца и књижевних критичара потпором из државног буџета, али то није ништа ново , Руси су давно пре њих имали државне писце, државне уреднике и државне цензоре. (Ако мало боље размислим, имали смо их и ми.) Ни то није нека вест да су издавачке куће престале да примају рукописе лепе књижевности. Знамо и за кризу читања , проф. Павле Илић са сарадницима недавно је објавио књигу са тим насловом : Криза читања (Нови Сад , 2007.). Знамо и за ону  песму Виславе Шимборске која се зове НЕЧИТАЊЕ. Ето, и славна Шимборска зна да се песме све мање читају. Знамо да је наша књижевност аутистична и да се мало преводи, али боље и да остане таква него да се зарази америчким вирусом званим ghostwriting илити књижевно најамништво. Та сулуда идеја коју је само таква меркантилистичка култура могла  породити,  књижевност сигурно  води до руба амбиса и до дна бесмисла.

            У поменутом интрвјуу Зоран Живковић се на више нивоа декларише као присталица те западњачке  техницистичке књижевности која је пре свега оличена у неизмерној вери у моћ заната и помоћи учитеља креативног писања. Но, зар сам назив креативно писање није својеврсни оксиморон. Писање (књижевно) је по дефиницији креација ,а ако то није, оно није ни књижевно . Нажалост, иако ,ето , има покушаја, школу за писце још увек нико није измислио. Курсеви креативног писања на Западу су само утеха за неталентоване . И ти свршени студенти креативног писања ће можда и написати роман, али он никад неће моћи да нас у тој мери „узнемири“ да га се сећамо целог живота. Такве узнемирујуће књиге су Андрићева  Проклета авлија , Црњанскове Сеобе,  Селимовићев Дервиш и смрт, Камијев Странац и многе друге. Књига коју у свести не задржимо ни до следеће недеље су  слаба  уметничка дела. Слаба вајда од њиховог заната и занимљиве приче па била она историјска или неисторијска.  И сам сам прочитао много таквих ХИТ књига о којима данас не могу да кажем ни једну честиту реченицу. И најзад, ако неко мисли да се романописање може научити на факултетима и катедрама књижевности, грдно се вара. То би студентаима на почетку сваког курса било поштено рећи.

            А ситуација код нас са тим романописањем је, изгледа и није тако лоша: објављује се приличан број романа, значајни српски писци не живе само у Београду већ и у Ариљу Ужичкој Пожеги, Лајковцу, Зајечару, Нишу, Новом Саду , Сомбору. Има их и у Америци и Канади и опстају. Колико ми је познато још увек из буџета не примају апанаже, а муче се као и сви у тзв. земљама у транзицији. Поразна је чињеница, међутим,  да је њихов хонорар мањи од неколико плата магационера, као што је поразно да су они последња инстанца у ланцу економских трансакција од уредника, издавача, штампара и књижара. Добро је , опет, да упркос свему,  што они себе још не виде као књижевне „службенике“ који пишу од 7 до 3, а оног тренутка кад  постану књижевне занатлије и службеници, кад истакну ценовник и уведу фискалне касе, књижевност ће заиста умрети.

            Зашто ја мислим да књижевност ипак  неће пропасти? Неће због тих правих „узнемирујућих „ књига и због оних писаца који стварају са оном романтичарском навадом да се писац рађа, да му је потребна инспирација и нека врста стваралачког заноса. У том случају он може писати и о тривијалним темама и бити велики уметник. Па зар Толстојева Ана Карењина није изграђена на баналном сижеу? Такве добре књиге, савремених писаца немају цену, упркос чињеници да их издавачи (хонорарима) вреднују не више од 2000 евра.