Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

                                        Фото Телеграф, Драгутин Стојменовић Стара латинска изрека o trmpora o mores ( о времена, о обичаја  или, преведено сасвим у духу српског језика: свако време носи своје бреме) недвосмислено говори о периодичним променама које су, као стихија, захватале људско  друштво. Те промене су  понекад биле плитке и, за око обичног посматрача, невидљиве, а некад  радикалне и драматичне. Нема сумње да су кризе и ратови били најзначајнији генератори  свих друштвених промена а да су предратна и поратна времена била најпогоднији активистички простори нових идеја и нових идеологија. Могло би се рећи било је то  сасвим у духу оне песме Душана Васиљева   Човек пева после рата .  Најзанимљивије је да су промене, на било којој страни света, имале обележја епидемија, захватале су друшва фронтално уздуж и попреко.  После Другог светског рата преко ноћи изродила се теза о презиру према господи, интелектуалцима уз истовремено величање фрон

            Ових дана дигла се у медијима велика прашина поводом реизбора три наставника на Београдском универзитету. Наиме, три ванредна професора одлуком изборних већа нису постала редовни професори. Обичном човеку који није упућен у марифетлуке напредовања и реизбора на универзитету, мање или више, ништа није јасно.  Узгред, догађали су се такви „инциденти“ и на факултетима мимо Београда а да ничија мајка није заплакала и ничије перо није у бесу дрљало по хартији. Елем, да видимо у чему је ствар и да појасним откуд мени право да расправљам о ономе што се дешава у маглама „олимпских висина“. Па, ево, да кажем: у току свог радног века предавао сам на пет факултета која стоје у надлежности три универзитета а прво изборно звање стекао сам на Институту за књижевност и уметност у Београду. Верујем да ће ме читаоци сматрати компетентним .             Из перспективе Закона  о високом школству, реизбор се може спровести лако и једноставно. Наиме, закон је прописао и таксативно на

Оног тренутка кад су књижаре постале стоваришта књига и кад се у књижару улазило са корпом из маркета, књижара је изгубила душу.             Крајем прошлог века, по угледу на западне метрополе и Београд је добио своје супермаркете књига. И сами називи МАМУТ, ДЕЛФИ, ВУЛКАН подсећали су на нешто велико, јако,  на оно место где можете наћи и иглу и локомотиву. Савремени човек чезне за мегаломанијом: треба му више стотина ТВ канала, иако гледа једва пет, треба му супермаркет у коме нема шта нема, а он дневно купује хлеба , мелко и јогурт, а недељно зејтин, шећер и кафу. Треба му мобилни телефон са стотину функција а он једва да користи слушалицу и СМС. Али, шта се ту може, то је у бити човека још из библијских времена, из времена зидања ваваилонске куле. Но, вратимо се нашој причи о књижарама а и о књигама, свакако.             Ми старији и релативно старији, у књижару смо улазили као у светилиште. Књижаре су биле уређене на начин кућних библиотека, скоцкане, сређе

                                Кажу да докон поп и говеда крсти. Наведе ме на ову изреку књига Миљенка Јерговића и Светислава Басаре под насловом  ДРУГИ КРУГ. Књига модерна, што кажу коауторска, попут оног Стоиљковића и Кецмановића или она ранија ГЛУХО ДОБА Матића и Вуча. Модеран и гласовит и  издавач ЛАГУНА у чијем се излогу, између осталог, на два квадратна метра башкаре романописанија Јелене Бачић Алимпић  и Исидоре Бјелице и других тзв. књижевника. Сва имена модерна, актуелна, она што не силазе са ТВ екрана и жутињавих новина. И међу тим књигама са уптствима како успети у животу, како утврдити знање о цару Душану или знања из верске наставе госпође Хабјановић, ето и књига, такође знаменитих писаца, Басаре и Јерговића, једног са ове стране дрине и другог са оне стране Дрине. Баш као по упутствима из бивше нам државе о братству и јединству.             А о чему пишу Басара и Миљенко? О чему год им у перо дође, онако као две прије преко плота: о томе како

 Упорни и наметљиви глобализам наметнуо  је и нашем друштву  своје моделе понашања . Основни принцип  био је одрицање и поништавање националног а све  у корист светског и глобалног.  У области економије, приватизације су биле обавезни корак, а све под геслом да ништа не сме да буде државно и под државном контролом. Држава је опасна и штетна творевина! /Чини се, међутим , да нам Кина то демантује а Бугари су, пак,тужан пример те светске наваде . / Врх политичких структура видео је у томе шансу за лично богаћење па се здушно придружио кампањи распродаје националних добара.  / Родољуба је увек било  и биће./ Најпре су распродате фабрике а потом и најважнија национална добра. У том трговачком метежу готово неопажено су продати и најзначајнији српски издавачи. На  цени су били нарочито они који су имали своју књижарску мрежу и пословни простор у атрактивнијим деловима града. У Београду су тако продати Нолит , Просвета и Рад . Нолит и Рад су заувек нестали а Просвета се

На недавном гостовању у емисији АГАПЕ , наш познати историчар и дипломата Душан Батаковић је изразио чуђење што у ИСТОРИЈИ БОСНЕ извесне професорке са Кембриџа у литератури није наведен ниједан српски аутор. Вели он, поједини историчари, попут Милорада Екмечића и Владимира Ћоровића, су цео живот посветили проучавању Босне а о њима ни речи. Ја бих ту додао и Андрића који је и као историчар и књижевник о Босни рекао толико истинитих и битних ствари да би морао бити споменут макар у једној фусноти. Та историчарка, закључује Батаковић, изгледа да не зна српски, али да натуца словеначки језик и, ето, латила се да напише историју Босне. (Ваљда из словеначких извора!) Но, није она једина, ја сам , читајући неке византологе, попут Х.Г. Бека и неке историчаре попут Хојзинге и Жака Ле Гофа, приметио потпуни игнорантски став према ауторима тзв. малих народа. Дакле, ако се пише нека европска историја у разматрање се узимају аутори из Француске, Енглеске и Немачке, чак мање

Ценим закаснело  интелектуално поштење оних који се, са задршком од скоро три деценије осмелише да осмисле књижевну награду БРАНКО Л. ЛАЗАРЕВИЋ. Време, мајсторско решето учинило је да права и аутентична књижевна вредност  најзад добије и локално признање. Но, није било у питању  само време, била је у питању и идеолошка запрека и дугогодишња владавина завичајних комесара који су то строго бранили. За њих је Бранко Л. Лазаревић био и остао persona non grata.  Желео бих да најпре кажем да сам имао задовољство и част да познајем Бранка Л. Лазаревића па и да нешто мало, у неким ситнијим књижевним пословима,  с њим сарађујем. Бранко Лазаревић је био господин старинског кова, мудар човек, естета и талентовани књижевник. За млађе читаоце рекао бих да је Бранко Л. Лазаревић био једини српски писац из ових крајева који је био члан српског ПЕН центра, дакле, у време кад је тај ПЕН био много значајнији од овог данашњег . Писао је поезију, прозу, а нарочити допринос дао је књижевности за дец

ПРОПЕЈАЛО НАМ И КУСО ПЕТЛЕ Ко пева зло не мисли, ко мисли није му до песме У стара времена најцењенији у друштву били су победници на олимпијским играма, потом филозофи па беседници. Како је време пролазило и то се мењало па су места најпопуларнијих заузимали књижевници, сликари, глумци, певачи, фудбалери, богаташи, а у наше време мафијаши, обични скудоумнци, старлете ( у традиционалном речнику, курве), атрактивне водитељке и, свакако, опет певачи и певачице.  Кажемо певачице, ма биле оне праве или певаљке, како их је народ разликовао. А разликовао их је тако као што разликује ЖЕНЕ и ЖЕНСКЕ.             Ево у неколико последњих година све нам је некако пропевало и постало у знаку песме. Надмећу се у „пјевању“, деца и омладинци, људи средњих година, али и пензионери и пензионерке, радници и сељаци, „поштена интелигенција“, како се некад то говорило, па онда политичари и учењаци и остали слухисти, знани и незнани . Прикључили се свепевачкој

Огласише новине пре неколико дана да је умро гласовити италијански писац, и професор  Умберто Еко. Огласише то некако стидљиво, једва на  два ступца. Но, сетих се да то може и мање, као у једној  већ заборављеној полемици кад један од учесника смисли духовит наслов Фртаљ ступца за Перу Зупца . Значи, за писца  може увек  мање. Нека је срећан зато господин Умберто Еко што су му чак и неки таблоиди дали тај фртаљ ступца. Уосталом, тако је то с научницима и код нас и у свету.   Али ево, јуче огласише опет новине како је умро Екрем Јеврић па онда красноречише у насловима како је умрла ријалити легенда, интернет јунак и све тако лепше од лепшег. А и у новинским ступцима, бога ми, Екрем надмаши за главу Умберта Ека. И ти  исти  новинари не рекоше за Ека ни да је легенда ни да је јунак, мада неки мисле да је он много више од тога. Оплакаше Екрема  звезде, старлете, водитељке и спонзоруше, оплака га и онај бројни народ који је даноноћно гледао његова ријалити прикљ

У малим срединама, да не кажем провинцији, постоје неки стереотипи у понашању локалних отаца или делилаца моћи: сав политички башибозук, „општинску децу“, децу палих бораца и заслужних грађана, жене и љубавнице  значајних и заслужних регрутовати у  поље културе. Култура је по њиховим схватању бескрај, увек отворена књига на чијим се маргинама може уписати свачије име или доделити функција. Или како би рекли злочести : култура је поље где магарци свих боја слободно пасу. Ту није важно зна ли тај неко нешто што га тамо препоручује, има ли смисла и талента. Ништа није важно. А није важно зато што тамо, у тој култури производи најмање штете. Објашњавао ми је једном један локални моћник да се тамо у  култури због нечијег незнања неће срушити ниједан мост и ниједна зграда. Па тако лоши средњошколци који и не помишљају да уписују факултете, постају новинари, секеретари месних заједница и кудова, службеници центара за културу, позоришта, библиотека, музеја, уметничких

Човек је дете у малом. Читалац књига је дете које вири кроз кључаоницу или отвара фиоку коју му родитељи бране. Читалац је поводљиви воајер који од литературе очекујуе пре свега узбуђење, чудесно, фантастично. Књига је за њега дрво са забрањеним воћем које ће он већ у први сумрак обрати. Сећам се једног догађаја из  детињства који ће претхоно најбоље потврдити. Живели смо у једној кући, моји родитељи и наши рођаци. У једној заједничкој просторији наш рођак је сместио своју скромну библиотеку. Библиотека је била доступна укућанима па и мом млађем рођаку и мени. Рођак нам је рекао да све књиге можемо читати сем једне, најобимније. Рекао је: она није за децу. Е, ту је била грешка. Рођак и ја смо  пожелели да прочитамо баш ту, забрањену.  Књига се звала Шљивин цвет у вази од злата а зачудило нас је и то што је уместо имена писца стајало АНОНИМ. Неких четири стотине страница прочитали смо у једном даху. Схватили смо убрзо и зашто ова књига „није била  за нас“. Било

                                                                 Срео сам у животу много различитих људи који су били опседнути писањем. Било је међу њима необразованих, делимично образованих, али и оних са факултетском дипломом.  У већини случајева била је то нека тежа патолошка опседнутост. Објављивање књига се у њиховој свести доимало као овоземаљска мисија а писање као божански налог. Сви су се они  углавном могли сврстати у две групе: у оне који су били књигољупци односно љубитељи лепе књижевности па, самим тим, и писања, и оне који су у писању видели нешто што ће утврдити или побољшати њихов друштвени статус. Сећам се тако како ме је оскудних деведесетих извесни моћни директор молио да му рецензирам и приредим књигу песама. После читања те квазипоетске логореје рекао сам му да из рукописа морам избацити две трећине песама. За дивно чудо, сложио се. (То, разуме се, не би ишло лако са оним занесењацима из прве групе.) Предложио сам  такође да се неке песме морају