ЗНАМЕЊА ГРАДА

                         (Скица за један неодржан говор  који се окренуо у причу)

            Да би један град био град требало би да има бар једну реку,  једну тврђаву, једну цркву, музеј, позориште, гимназију и библиотеку. Све остало је подразумевајуће. Све друге ствари тичу се материјалног богатства које време неумитно разграђује и уништава.

            Зашто баш све то и само то?

            Река је  од давнина била ознака  благостања и предуслов доброг живота, тврђава је потврда доброг положаја , она је штит за људе  и природна добра ; црква је ознака духовности и саборности народа; музеј је потврда постојања народне историје, традиције  и нека врста личне карте народа ; позориште је кућа уметности и забаве  и културе; гимназија је симбол образовања ,младости и будућности града; библиотека дом мудрости и муза.

            Да би један град заиста био град, требало би да има своје симболе и знамења у којима је азбука његове душе. А Крушевац, наш град, мислимо, све то одавно већ има.

            Ако кажете град под Багдалом, то је име једног знамења града - Багдала , узвишица која закриљује град и која је одавно у песмама. То је Багдала Душана Матића.

            Ако кажете Лазарица  и Кула , онда знате да је то оно свето место душе града. Лазарица и Кула која векују у песмама. То су Лазарица и Кула Кнежеве вечере, Лазарица последње кнежеве молитве.

            Ако кажете косовски божур , онда је то крв Девет Југовића и свих незнаних јунака, опет из песме , из тужаљке Мајке Југовића.

            Нова времена стварала су новија знамења.

            Споменик са ликом Бошка Југовића и крсташем,  Косовком девојком која лепотом надмашује вилу  и вечним гуслама Филипа Вишњића кога овдашњи људи од милоште још називају Гргуром.

Споменик је овом граду био исто што и Мехмедпашин мост Вишеграду. Ништа се овде није догодило што крај споменика није прошло. И зар се може рећи да је неко видео Крушевац а да није видео Начелство, Мензулану, стару Гимназију, Кућу Симића и Фонтану коју чува српски војник са шајкачом и све оне чесме добрих вода и вечну калдрму која још само у Караџићевој инаџијски лиже ђонове случајних пролазника, па бакалнице са реклама Мериминог луксузног сапуна, фризерске излоге са пожутелим огласима станодаваца, дрваре са испрегнутим воловским запрегама и Стару вагу затрпану врећама новог жита.

            Нажалост, нека знамења су заувек нестала. Она још само живе у сећањима средовечних и старијих и опет у песмама и причама. Ту су стари Париз, Лувр, апотека Кедровић, Биоскоп 14 октобар који је приказивао вечни вестерн, старе фотографске радње довољне за два града, стари Пеливан, казаннџије, ћурчије, мутавџије Старе чаршије  и заборављене кафане и кафанице у којима се башкарио оријентални мирис нагорелог ћумура.... Мистериозни сумрак у шанку код Мусе и Марка, грађанска отменост Европе и Париза, народска распричаност Старог Напретка, Башта код апотеке у којој је наступао чувени Паганини. А о чарима периферије тешко да ће бити довољна само једна прича. То су она места где су биле смештене вуновлачаре, ковачнице , пекаре , содаџије и клакерџије. То су она места са чудним српским именима : Курилово, Пиц мала, Мудраковац, Головоде, Пакашница, Бивоље .

            Кад с јесени силазим стрмином Багдале , у рани јутарњи час, чујем хук града. Чујем неке заборављене гласове, измешан говор генерација пресечен звиждуком локомотиве  и, ако је то празнични дан, онда ми се прво огласи звоно са Лазарице, а онда , као по договору, звоно са Светог Ђорђа. Не слажу се , како једном рече Андрић. (Ех, та српска неслога!). Једно у ритму успаванкеа друго у ритму војничког марша; једно женски ,а друго мушки глас. Два звона, два знамења, две приче о једном граду, о људима, о свима који су ту били , живели и пролазили.

            Неки од њих и сами су постали знамења града, али то је већ нека нова прича.