Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

  Могло би се помислити да ћу се овом приликом бавити једном тричавом темом. Возити моторцикл или возити се на моторциклу, шта је ту посебно и достојно једног писања и промишљања. И, шта је то што ће ово моје размишљање препоручити радозналом читалачком духу.             Ако никад себи нисте приуштити ово задовољство,   требаће вам више труда, а ако никад нисте као дете возили бицикл испод шипке, ви сте безнадежан случај па вам и не препоручујем да наставите читање.             Одувек сам мислио да је бајкеризам (тако се то данас зове) витешки чин. Дубоко у нашој подсвести и у колективном   памћењу остало је од наших предака нешто што је у најближој вези са овом изазовном навадом. Ако сте помислили да је то   јахање коња, били сте у праву. Јахач и коњ најсличнији су човеку на моторциклу. Држећи узде коња у рукама коњаник управља коњем као и моторциклиста. Ноге на узенгијама су папуче на моторциклу, а мамузе мењач. И коњаник се као и моторциклиста морају држати чврсто у седлу и води

  ТИШИНА, ЈЕЗИК СТВАРА [1]             Сигурно сте бар једном видели рекламу за РОЂЕНДАОНИЦУ. Ако нисте рекламу, онда сте свакако видели натпис на вратима такве институције. Шта је рођендаоница? То вам је сала за организовање рођендана, углавном дечијих. Она често има и читав тим „стручњака“ за прославе. Но, да не улазимо даље у непотребна објашњења. За људе који имају лингвистичке рецепторе ова творбена скаламерија свакако није у духу нашег језика, али предузимљив човек из народа видео је лак простор за зараду и тај је простор требало некако назвати. По аналогији са чекаоница, спаваоница, перионица, настала је и рођендаоница. Ето вам морфолози па простудирајте. Ваш је то посао.             Ако нисте видели фирму рођендаонице, онда сте свакако могли видети како на пољопривредној апотеци УПИСУЈУ ПИЛИЋЕ. Неко ће се запитати а где то уписују пилиће: у вртиће или основну школу. А трговац је заправо хтео рећи како прима пријаве за резервисање и куповину живих пилића за узгој. Но, како т

  У   једној од бројних ФБ расправа о Сребрници и сребрничким жртвама, извесни Енес Ибрахимовић овако дефинише четника: „Четник је свагда четник. Сподоба и монструм који само слабије убија“. Нема сумње да речени Ибрахимовић не зна ко су стварно били ти четници. За њега су су сви Срби четници и сви православци четници. И, као што рече, они су сподобе и монструми који само слабије убијају. Нема сумње да је у моралном смислу ово најнижа квалификација четника која се икад чула. Јасно је да Ибрахимовић не зна и никад неће знати да прави четници немају ама баш никакве везе са његовим комшијама православним Србима из Босне. Исто то не знају ни они Хрвати који су своје грађане Србе из Крајине и Лике називали четницима. Ко су заправо били четници? У Матичином речнику под одредбом четник читамо да је четник „члан добровољачке нерегуларне војне организације с националистичким циљем у борби за ослобођење од турског ропства на Балкану, комита“. Под два: „ припадник реакционарне десно оријенти

Оробљени медији, неписмени уредници и приучени новинари               Ни у једној области друштвеног живота политика није учинила више штете него што је то учинила у новинарству. Данашње новинарство је у тој мери загађено политиком да је у потпуности изгубило своје елементарне функције. А функције новинарства (медија), да подсетимо, су информативна, едукативна и   културна, односно забавно-рекреативна. Све три функције су данас урушене. Информативна је доведена у питање због многих полуинформација или потпуно лажних информација. Политички маркетинг и грубо политичко рекламерство је зазузело највећи део медијских садржаја. Власници медија овај простор користе за лично промовисање па чак и за полемисање са политичким неистомишљеницима. Можемо рећи да се у том смислу појавио један нови реторички жанр који би се могао назвати телевизијска епистола. Речних тих ТВ епистола (на   Пинку на пример) је толико приземан и псовачки да напрoсто код сваког нормалног човека изазива гађење.    

Балканска логика је чудо. Оно што је овде логично и нормално у свету је сушта лудост. Сетих се овом приликом приче неког Африканца који је био у мировној мисији у Босни и који је причао да му   није било јасно зашто су се из чиста мира дојучерашње комшије различитих вера преко ноћи поделиле у поубијале. Вели тај сељак из Африке да има тога и код њих, али само ако вам неко украде краву или неко друго добро. О том чудном балканском вирусу али и логици најбоље су писали Његош и Андрић. Та чудна балканска логика има наваду и да се одриче својих најумнијих глава и доказаних светских величина. У неком вирулентном тренутку, ето, поруше се бисте славних писаца који су колико јуче били у ђачким читанкама. Тако је извесни Шабан Муратовић срушио споменик Његошу а непознати јуноша и споменик Бранку Ћопићу. Хрвати су срушили споменик Тесли у Госпићу. Црногорци су Његоша рушили више пута и данас је у тешкој немилости. Не бих себи да придајем улогу видовњака

Сваке године у ово време НИН-ова награда у нашој малој језичкој и књижевној заједници направи праву велику буру у малој чаши воде.  У „таласању“ те мутњикаве воде учествују писци учесници, чланови жирија, новинари, издавачи, интелектуални кибицери, тзв. слободни књижевни критичари па и по неки политичар и политикант. Писци учесници и издавачи се жале на неправду и на неједнак третман аутора, чланови жирија на неталентоване и неписмене ауторе, а сви остали на вечну теорију завере. Све у свему нико нема вере ни у кога. Из новина сазнајемо како на НИН-ов конкурс пристиже све више романа па можемо слободно рећи да је у протеклих пет година та бројка негде око фамозних 140. Постали смо, чини се, по томе нација за Гиниса. Чланови жирија које именује НИН по неким својим волшебним критеријумима, се читалаштву куну у мајку и оца да све романе пажљиво ишчитавају и да им треба веровати. Па, ето, да проверимо, ипак прво то.  Ако књиге пристижу негде од лета па све до половине деце