Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

Ових суморних децембарских дана кад све политичке трибине са тргова углавном прелазе на славске трпезе, присуствујемо раскошној сапунској опери у извођењу назови ректора Миће Јовановића и његовог назови купца (име му већ заборавих). И како оно правници у уговорима пишу Јовановић продаје а овај купује за тамо неке големе милионе 12 факултета и сам назови универзитет Мегатренд.   Ето, то му некако дође експозиција комедије а заплет и кулминација ће тек уследити.   Онда читамо како се Јовановић, бивши назови ректор попишманио а купац ускопистио и ето спора и циркуса. Мало се хватали за крагне у канцеларији (извините) кабинету и најавили могући спор. Сутрадан купац добија батине испред свог изнајмљеног   стана пошто газди није плаћао ни струју ни кирију. У исто време његови земљаци се огласише да тамо у престоници паприке и роштиља тај исти купац је држао касапницу и сељацима остао дужан за купљену стоку. Нема шта , све у академском духу и по академским правилима. Боже мили, нешто

Мегатренд, Метрополитен, Алфа, Футура, Фабус и Сингидунум звучна су имена српских приватних универзитета, али ако им се имену дода интернационални, амерички или европски, онда је то прави маркетиншки шлаг на торти. И сад замислите како с прам тога звуче Београдски, Новосадски или Крагујевачки универзитет.   То звучи, како би рекао Стерија, као Јокан (Јохан) према Јован.   Ето још је Стерија давно уочио да српској простоти највише годе страна имена. И није битно шта се крије иза тих имена. Последња афера са Мегатрендом и његовим докторандима најсликовитије нам открива суштину те маркентишке ономастике. Знао је то, разуме се и легендарни Мића Мегатренд кад је, у јеку највеће кризе свог универзитета назив променио у Џон Незбит. Замислите тамо тај Џон Незбит за кога 95 посто Срба никад није чуло, у простоти нашег човека звучи бар као Џон Вејн или Џон Кенеди. А шта би било да се универзитет звао Никола (Тесла), Михајло (Пупин), Милутин (Миланковић) и

            Познате су нам већ приче о Кипру у време туристичке сезоне, у време туристичке вреве и опаких јулских и августовских врућина, па и у време септембарских фестивала. Чини нам се да је много занимљивије Кипар посетити онда кад све то прође и кад острво почиње да живи својим правим, уобичајеним животом. Тако нам је и предложио наш пријатељ Алекс који тамо живи већ петнаестак година.             На Кипар крећемо ноћним летом Rayanerа из Софије, кажу да је то најјевтиније. На првом кораку, међутим, увиђамо да то и није баш тако јер компанија има прилично ригидне цене за додатне услуге и пртљаг. Лет у трајању од око два сата протиче уредно а за све то време стјуардесе нам нуде храну, пића, парфеме па чак и европску лутрију. Разуме се, све се плаћа кешом или картицом. Слећемо у Пафос и, већ на првом кораку, се уверавамо да је дигитално доба стигло и овде. Пасош сами скенирате на дигиталној машини а притом вас и бесплатно сликају. Строги полицајац, к

              Има у нашем народу једна изрека  умудрио се ко попино прасе или варијанта те изреке  ко попино прасе кад пишки испред тора . Но, да одмах не правимо забуну; овде неће бити речи о неком стварном попином прасету, већ о извесним тзв. политичким аналитичарима који нам сваког јутра својим балављењем загорчавају јутарњу кафу. Њихове фаце пред почетак логореје наличе једино том прасету које се концентрише приликом пражњења испред тора. Истина је, не могу наћи бољу слику за тог тв мудросера који се бекељи, уврће обрве намешта уста, пипка се за нос и уши као индијански врач пред сеансу.             Слуђени гледалац тв програма већ се помирио с тим да ће му извесна креатура која се зове ПОЛИТИЧКИ АНАЛИТИЧАР, уз помоћ туњаве новинарке тумачити шта новине кажу. Логично је запитати се, пре сваке приче, шта је то политички аналитичар, каква му је школа и диплома, ко га је довукао до тог студија и ко му је рекао да има право да тумачи нешто што углавном сви

Већ је опште место да су многи уметници   постали славни тек после смрти. Многе приче о њиховим животима испричане су после више деценија. Истина,   можда никад не би биле испричане да се негде из провинцијске недођије није појавио неки чудан народни казивач . Такве приче или анегдоте тако постале су временом саставни и најзанимљивији   део биографија оних који су заувек отишли са овог света.             Недавна смрт књижевника Добрила Ненадића подсетила ме је на причу о прећутанима, признатима и непризнатима. А прича почиње овако.   Скоро средовечни агроном из Ариља, познат само својим земљацима, извесни Добрило Ненадић, упутио се у престони град да понуди рукопис свог романа првенца који је насловио као Доротеј . И већ се може замислити како помало збуњени агроном улази код неке секретарице славне редакције, можда са оним већ познатим „извињавам се, много се извињавам“ ја би желео итд, итд. И наравно, секретарица га упућује на уредниика који је обавезно много зауз

            Народ смо склон замлаћивању. Да би се неко замлаћивао мора имати све особине замлате . Разуме се, замлаћивање   је групни „спорт“ који подразумева постоајње више замлата. Ако консултујемо речник САНУ видећемо да је замлата „онај који млати, онај који улудо троши време и енергију“. Глагол замлаћивати се има следеће значење: „бавити се нечим некорисним, затупљивати се“.             Као и свака људска навада и замлаћивање има различите нивое. Највиши ниво замлаћивања је онај који покушава да досегне академичарске висине и да се , на било који начин, приближи постојећој (истина прилично компромитованој) Академији наука. Ето, досетила се нека замлата да прави нове академије наука па је тако (авај) створена СКАНУ ( Српска краљевска акдемија наука). Створене су потом Медицинска академија, Педагошка академија, Инжењерска академија и, вероватно још неке чијих се   имена не сећам. Неке неостварене академске амбиције, ето, оживеле су у тим новим институцијама и људи

            Чини ми се да нема народа у свету, сем српског, који је векове проводио у мраку заблуда и митоманија. Но, да за ову прилику заборавимо заблуде наших вођа и владара. Задржимо се само на оним заблудама које су у народу гајене као најлепше миришљаво цвеће. За почетак у сећање ми долази слике сеоске свадбе и домаћина који са накривљеном шајкачом ђипа, све у шеснаест, док музиканти свирају Шоту. И та Шота је била обавезно коло, готово као химна. Разуме се, химна се нигде није свирала, али да не жалимо, и она не беше српска, већ свесловенска.   И нико да каже том необавештеном народу да је Шота Галица била Шиптарка која на души носи десетине српских глава. (Шта ли су мислили Шиптари који су све то знали?)             Ми ђаци ондашње школе у ФНРЈ учили смо да је религија опијум за народ, да су попови затуцане замлате, да се точак историје не окреће уназад и да је друг Тито највећи син нашег народа. Учили смо такође да је средњи век век мрака и да

Вирус беснила кружи Европом. Вирус беснила кружи Балканом. Ево опет су актуелне поруке које је својевремено својим романом упутио Борислав Пекић. Пас Шарон кренуо је обалом Јадрана од Ријеке до Дубровника па све до Улциња, Подгорице и Косова.За разлику од оног Пекићевог овај кидише и уједа само Србе и њихове савезнике. Уобичајено је да се све опасне „заразе“ јављају за време   и непосредно после ратова. Овај вирус беснила људског, међутим, пробудио се четврт века после тих ратова и сукоба. Сматрамо зато да је овакав опаснији и токсичнији. У Ријеци је на смрт испребијан један средовечни Србин, на Брачу су линчовани српски радници, у Сплиту је кренула хајка на српске спортисте, у Дубровнику је протеран српски туриста. То је само оно што знамо.   На црногорском приморју се прети српским туристима, оштећују им се возила а главни Милогорац за главног непријатеља државе проглашава српску цркву и свештенство. На Косову беснило ескалира уласком у политику доказаног злочинца Харадина

Припадам генерацији којој је судбина одредила да у овоземаљском животу виде све најважније технолошке новотарије. Није зато никакво чудо што само моја генерација ( и неколико других)   знају шта значи краснопис, таблица за писање, мастионица, држаља и перо. Али, ето, моју генерацију је то исто време приморало да научи шта је Web, Word, Excel, Window, Power Point, фајл и   интерфејс. Сећам се да нам је давне 1957. године учитељ рекао да смо ми прва генерација која ће писати у свескама. Наши старији другови домаће задатке су писали писаљкама на црним таблицама а грешке исправљали сунђером. Исто тако ми више нисмо имали Краснопис, али смо имали предмет који се звао Лепо писање. Постојала је и нарочита свеска за лепо писање. Постојала је и оцена за лепо писање. Одличну оцену из лепог писања, да не кажем преписивања, добијали су само изузетну уредни ђаци, а лоше оцене они који су шкрабали, мрљали или имали рукопис као сврачије ноге, како је обично говорио наш

            Објавише новине како се локална телевизија у Брусу изненадно угасила кад је извесна госпођа требало да сведочи о швалерском мобингу извесног Јутке, тамошњег председника општине. Разумљиво, има код   Гогоља а и код Нушића у Суњивом лицу она сцена кад треба да се прочита писмо у којем се описује како изгледају и шта раде   тамошњи државни службеници. Да, није згодно слушати јавно о вашој свињарији и „прљавом вешу“ који је вашом заслугом постао прљав.             Можда ће се неко запитати кад прочита овај наслов зашто баш КОМУЊАРОЛОШКА ФУЊАРОЛОГИЈА? Па ,ево, да појасним : реч фуњара долази из турског језика и означава човека покварења, ништарију. Комуњара долази од комуниста Човек који заступа комунистичку идеологију). Али каква је разлика између речи КОМУНИСТА и КОМУЊАРА. Мени се чини да комуниста не треба да за собом вуче реп пејоратива. То је једно политичко, идеолошко уверење које се, између осталог, заснива на идеји социјалне правде

Обичан читалац свакако не би знао колико се романа годишње објави код нас да га Нинов жири свакога децембра о томе прецизно не обавести. Тако, на пример, знамо да је прошле, 2018, објављено нешто више од 200 а 2017. нешто више од 170. Разуме се, та бројка је условна, пошто постоји и један број оних који нису конкурисали за ову значајну награду. Ако, пак, погледамо статистику ранијих година, приметићемо да се   бројка перманентно увећава за отприлике 20 до 30 процената. Шта је то у роману што фасцинира потенцијалног писца? Да ли је могуће да је свако од њих знао за ону тезу Душана Матића да се озбиљан писац потврђује само романом? Да ли је могуће да је тај потенцијални писац, пре писања, отворио било коју теорију књижевности да се макар колико информише о томе шта је то роман? Колико је њих прочитало неки озбиљан роман, не рачунајући онај јадни списак из средњошколске лектире? Колико   је њих који су се одлучили да пишу роман упознат са основним п