Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

Ових суморних децембарских дана кад све политичке трибине са тргова углавном прелазе на славске трпезе, присуствујемо раскошној сапунској опери у извођењу назови ректора Миће Јовановића и његовог назови купца (име му већ заборавих). И како оно правници у уговорима пишу Јовановић продаје а овај купује за тамо неке големе милионе 12 факултета и сам назови универзитет Мегатренд.   Ето, то му некако дође експозиција комедије а заплет и кулминација ће тек уследити.   Онда читамо како се Јовановић, бивши назови ректор попишманио а купац ускопистио и ето спора и циркуса. Мало се хватали за крагне у канцеларији (извините) кабинету и најавили могући спор. Сутрадан купац добија батине испред свог изнајмљеног   стана пошто газди није плаћао ни струју ни кирију. У исто време његови земљаци се огласише да тамо у престоници паприке и роштиља тај исти купац је држао касапницу и сељацима остао дужан за купљену стоку. Нема шта , све у академском духу и по академским правилима. Боже мили, нешто

Мегатренд, Метрополитен, Алфа, Футура, Фабус и Сингидунум звучна су имена српских приватних универзитета, али ако им се имену дода интернационални, амерички или европски, онда је то прави маркетиншки шлаг на торти. И сад замислите како с прам тога звуче Београдски, Новосадски или Крагујевачки универзитет.   То звучи, како би рекао Стерија, као Јокан (Јохан) према Јован.   Ето још је Стерија давно уочио да српској простоти највише годе страна имена. И није битно шта се крије иза тих имена. Последња афера са Мегатрендом и његовим докторандима најсликовитије нам открива суштину те маркентишке ономастике. Знао је то, разуме се и легендарни Мића Мегатренд кад је, у јеку највеће кризе свог универзитета назив променио у Џон Незбит. Замислите тамо тај Џон Незбит за кога 95 посто Срба никад није чуло, у простоти нашег човека звучи бар као Џон Вејн или Џон Кенеди. А шта би било да се универзитет звао Никола (Тесла), Михајло (Пупин), Милутин (Миланковић) и