Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

                    Постоји она прича о дану кад је Бог, својом божанском логиком, свим живим створовима делио године. Човек, бунџија по суштини, се први побунио и тражио да му Бог придода још. И знамо како је било: Бог је узео нешто година од пса, магарца и мајмуна и дао човеку. Псећи век је тако спао на једва двадесетак година. Зашто причамо о псећем веку и српским издавачима? Какве то везе има? Па, ето, има. Чињенице нас неумољиво опомињу да је мало који издавач доживео пуни људски век а да их је већина трајала пет до петнаест година, таман толико колико и улични пси. Сви они мало старији који су рођени у прошлом веку могли су у ово да се увере. Од 1990. године до данас са сп : БИГЗ , Нолит , Вук Караџић , Народна књига , Време књиге , Стубови културе , Рад , Слово љубве , Савремена администрација , Научна књига , Партизанска књига , Плато , Службени лист , Моно и мањана , Независна издања Слободана Машића , Просвета Ниш, Дечје новине из Горњег Милановца, Багдала ,

У мајчици Србији лаж је врлина. За политичарске лажи и обећање већ знамо. Могу они ујутру да нам кажу да је данас уторак а увече ће рећи да је четвртак.  Знамо већ и за лажне силиконске груди, лажне задњице, лажне нокте и трепавице, али нам у мимоходу пролази лажно представљање. Дефилују поред нас лажни професори, лажни правници и „дрвени адвокати“, надрилекари, лажни доктори , лажни стипендисти иностраних влада а, бога ми, све је више ЛАЖНИХ АКАДЕМИКА.  Један мој врли колега је пензију зарадио лажно се представљајући као професор доктор (проф. др) а био је само асистент и вечито се „постројавао“ са асистентима. Цела два департмана знају о коме је реч, али зашто да га ја разоткривам кад нико други није хтео па чак ни онај који је за то по закону био обавезан. Знам другог, назови колегу, који се представљаа као академик. У ствари можда је он и стварно академик јер засигурно има више свеченаих академија  и неколико оних сеских из дома културе. Најчудније од свега што ти Минхауз

                                                            У штампи и на друштвеним мрежама појавио се ових дана текст Љубивоја Ршумовића којим се указује на тежак и понижавајући статус писца у нашем друштву. Рекло би се ништа ново. Статус писца па и већине уметника је такав откад је века и света. Истина, постоји увек један мањи број појединаца који су пробијали националне оквире и који се нису жалили на тежак живот и лош стандард. То су напросто неке истине, да не кажем аксиоми, који траже једно дубље социолошко промишљање. Повод за овај текст заправо је реакција неких млађих писаца попут Дејана Стојиљковића и Игора Маројевића који устврдише да од књижевности лепо зарађују и богато живе. Лепа прича која ће можда побудити завист оних који с муком намичу спонзорства за своја писанија и којима издавачи не дају ни пребијене паре.  Исто тако та бројна војска списатеља који годишње само НИН-овом жирију добаце по 150 романа не може ни сањати о маркетиншким кампањама и видљ

ШУПЉОГЛАВЦИ ОТКИВАЈУ ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ             Недељама већ министар просвете, премијер, саветници, помоћници, директори и ентузијасти објављују народу како је спас у ДУАЛНОМ ОБРАЗОВАЊУ. Неуки и необавештени новинари жвалаве за њима и понављају њихове објаве и проналаске. Министарство просвете шаље делегације (ваљда иде и  сам министар, чак и са оном смањеном дневницом) да у Шваjарској пресниме то фанатастично откриће.  Слаже се прича о столарима, вариоцима, калионичарима и куварима који, замислите, у школу иду три дана а у фабрике два. Испреда се бајка како те најбоље ученике њихови послодавци после приме и тако се радничка класа запосли. Заиста фантастично!             Еј, несрећници и проналазачи рупе на саксији, па то је у некадашњој Југи постојало. Распитајте се мало. Баш то тзв. дуално образовање је деценијама функционисало у школама УЧЕНИКА У ПРИВРЕДИ  али и у другим школама . Тада су ученици  три дана учили а два дана радили или обрнуто, ето ни

                         Кад сам пре неколико година летовао у Турској, од понуђених факултативних излета, определио сам се за посету Мири Ликијској [1] , родном месту светог Николе. Свети  Никола је наша породична слава па сам хтео да видим и цркву посвећену њему и крипту у којој је лежао све док га Италијани 1087. нису преселили у Бари.             Оно што смо тамо видели пријатно нас је изненадило. Црква је веома очувана и ограђена а у то време су и конзерватори радили на једном њеном  делу. Посете су веома педантно организоване. Министарство туризма Републике Турске је преузело бригу о свему. Као и свуда у свету, улаз у светињу се наплаћивао, али то је било нешто симболично.  Сви су желели да виде мермерну крипту, да је додтакну и фотографишу. На великом паркингу приметио сам да има много Руса, Румуна, Бугара али и другог  православног света. Ту, близу паркинга, били су ресторани где се ручавало, пошто су сви ти излети подразумевали и ручак. И веровали смо

Деценијама је јунска уписна грозница на ФДУ и ФЛУ била показатељ друштвеног статуса професије глумац, редитељ, драматург и сликар . По нечему слична уписна грозница догађала се на архитектури, журналистици, као  и на групи која се бавила проучавањем белосветске лепе књижевности. Била је ствар престижа бити студент поменутих група. Но, како време пролази одушевљење  за поменуте струке лагано бледи. Као гром из ведра неба одјекнула је недавно новинска вест да глумац Љубивоје Тадић у двадесет првом веку, усред Београда живи без струје, као и вест да је његов колега Небојша Дугалић приправан да, због овдашњег „благостања,“ напусти мајку Србију .  Новине такође пишу  да не цветају руже ни популарним Ћетковићима због  енормне рате стамбеног кредита итд, итд. Како је оним мање познатим глумцима, редитељима и сликарима сам бог зна. За књижевнике одавно више нико и не пита, пошто се и име књижевник до те мере компромитовало да је оним правим и истинским писцима непријатно да се у

У време самоуправног социјализма кад су се „књижевни радови“, између осталог, могли објављивати и на зидним новинама и фабричким листовима, један значајни завичајни песник рече да „писана реч обавезује“.Ту је реченицу, као чаробну формулу, често понављао и на разним локалним књижевним седељкама. Чини ми се да и данас видим то смртно озбиљно лице поете и култутрегера како изговора ову мудроносну мисао. Сећам се и тог његовог занесењачког погледа који је  присутне додатно уверавао да је његово стихотворење сама божанска ствар, ни за црту мања од политике, за коју се исто тако здушно залагао. Сећам се опет једног мање познатог песника који је Сајам књига доживљавао као као Сабор Свих Светих (сва  четири српска С велика) а редакцију локалног часописа као врх Парнаса. Сећам се још једног још мање познатог приповедача  ратних прикљученија који је бесомучно трагао за спонзорима и издавачима и жалио се како многи не схватају значај његових прича које је већ толико пута објављивао

            Железничко троморавско раскрсје  настало још у претпрошлом веку, кад је кнез Милан  поставио прве железничке шине, може да вам исприча хиљаду прича. Или хиљаду и две,  бар за ту једну више од Шехерезаде. Али прича за себе је засигурно железничарски бифе у Сталаћу. То чудно гнездашце за уморне железничарске душе и остали поштени свет, смештено је на спрат станице, иза једног неочекиваног  ћошка, између главне станичне ресторације и чађаве чекаонице. До његових врата ће вас повести трошне дрвене степенице и климави рукохвати па ћете одмах стећи утисак да се налазите испред последњег напуштеног рударског салуна Дивљег запада. И кад вас изнад степеничног завијутка, дочекају  врата и поздраве   шкрипом налик на оне из хорор филмова, осетићете прво мирис скаре и мирис љуте шкије која вас неодложно тера на кашаљ. Тај мирис, чини се, ту станује још из времена првих Обреновића.             У полумраку ове неугледне просторије која вам прво показује  свој давно олајисани пото

             Алексиначка Башта је кафана  три годишња доба – кафана касног пролећа, дугог топлог лета и ране јесени. То је и једина кафана без крова, сакривена у крошњама липа и  кестенова или кестенова и липа, тога се баш не сећам добро  будући да говорим о оној Башти од пре четдесет и више година.  Извирила је из старе и неугледне зграде  између содаџијске радње и зелене пијаце и сместила се баш усред центра града, свима на корист и услугу. Кад се овде каже видимо се у Башти , то је било одвећ јасно, јер само је једна Башта . Али ова башта није врт ни перивој, није ни повртњак , ова башта је састајалиште људи свих божјих занимања и фела.  Зато и није вредно говорити о Башти као архитектонском знамењу или цветном врту,  већ као састајалишту људи, оних који само натрче и нервозно искапе своје пиће и оних доконаша који баш не маре за посао и сатницу .  Могли су се тамо видети домаћини огрнути сукненим копоранима са шубаром на глави, градски таљигаши и носачи, говорљиви продавц

Само у дубокој провинцији постоје нека кужна места у којима се  укрштају људска беда, безнађе  са шарлатанском вером у боље сутра које само што није пристигло. Срећу се на тим местима гладни и припити, сулуди у јуродиви, разочарани и изневерени, поштењачине и хохштаплери. Једино тамо вас нико не пита за националност и вероисповест, школску спрему и имовно стање.  Нигде  нећете видети ружније место на коме се очекују  најлепше ствари.  Сам ђаво је изгледа одредио да неко свој срећни згодитак очекује у таквој руини, у таквом  сумраку и густом диму  измешаном  с мирисом прашине, просутог пива, јевтине ракије и загореле масти. Такво кужно место је ТОМБОЛА у Митровици. Неугледно место у сред центра града, сакривено и изгубљено између пиљарских излога и запуштеног дрвореда. На табли изнад врата  која су увек отворена стоји податак о радном времену . Не сећам се више шта је тамо тачно писало али, изгледа да је могло да пише  : ради до последње паре. Ако ту прођете у неки час пажњу

Неспорива је чињеница да би државу требало да воде најпаметнији људи.  Најраније идеје о томе налазимо још код Платона. Говорећи о својој идеалној држави која би имала три сталежа, он начело државе поставља филозофе, што има значити најпаметније људе. Историја нас, међутим, учи да то у многим државама није било тако па се догађало да  су се за државнике бирали скудоумници, циркузанти, превртљивци, самозванци и психопате. Такви наопаки избори, историја показује, били су кобни за судбине народа. Нажалост, и српски народ се не може похвалити да је у прошлости имао велики број паметних владара . Многи наши владари доносили су погубне одлуке а последице тих одлука видљиве су и данас. Но, да не улазимо у широку историјску причу, сетимо се, на пример, колико су нас коштале грешке краља Александра I Карађорђевића. Своје владарске грешке  (искључивост и лошу процену) платио је на крају и сопственом главом. Трврдоглавим и мегаломанским инсистирањем на стварању Југославије директно се с

Ближи се март . У фебруару, усред зиме млади Шиптари напуштају своју обећану земљу. Нешто се спрема. Србија спава а министар полиције се радује што ће дати 60 000 пасоша младим Шиптарима. У Босни вехабије истичу своје црне заставе! У полушиптарској Македонији истакнути билборди против Срба ! У Хрватској се разбијају ћириличне табле  и славе злочинци. Европа се забавља Путином и Порошенком. Амерски пси рата вребају иза сваког ћошка. У скорашњој историји Србије март је био за Србе месец националних несрећа. Године  1941. 27. марта Срби су изашли на улице и рекли БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ, а 6. априла Хитлер је бомбардовао Београд.  Бомбардовање Србије 1999. године започело је опет  марта (23.) а 17. марта 2004.  догодио се погром Срба на Косову у шест градова и девет села. Хоћемо ли нешто научити из историје?! Марс, бог рата није у љубави са Србима. То се из овога може закључити па онда, хајде, послушајмо нашег мудрог сељака који вели ПАМЕТ У ГЛАВУ, ДУПЕ УЗА ЗИД. Да нам се не деси

            Поштовани читаоци блога „У том грму лежи зец“,             Ево Вам нудим мој избор најзначајнијих светских романа. Као неко ко је цео свој радни век посветио проучавању и писању романа, опростите ми за нескромност, држим да Вам могу понудити један респектабилни избор. Знам, Ви можете наћи још један, неки свој. Разумем али, како кажу стари Латини, о укусу нећемо расправљати. Онај ко буде смогао снаге да прочита овај избор од 100 романа може себе сматрати солидним познаваоцем овог штива. Но , желим да Вас упозорим да ће се тој Вашој жељи испречити једна громада попут Хималаја од неких 30 000 страна најмање. Дакле, ако месечно читате по једну књигу за цео списак биће Вам потребно осам дугих година.             Па срећно ! П.С. Романи су поређани по азбучном реду имена писаца. 1.       Албер Ками, Странац, Куга 2.       Александар Солжењицин, Један дан Ивана Денисивича 3.       Ален Роб-Грије , Гуме 4.       Алесандро Мнцони, Вереници 5.     

Са запрепашћењем сам својевремено саслушао причу једног  млађег професора београдске музичке гимназије о томе какву су музику слушали  његови ђаци  за време  ексурзијског путовања . А слушали су хитове Цеце Ражнатовић, Јелене Карлеуше, Аце Лукаса, Секе Алексић и других представника Пинкове естраде. Да су то били ученици било које средње школе, могао бих да им опростим, али да то слушају ученици музичке гимназије, то је неопростиво. Шта се то десило са омладином Београда која је неких давних година одлазила у дискотеку Цепелин , која је тражила карту више за мјузикл Коса у Атељеу 212, која је слушала џез у Дому омладине? Знам, десило се исто оно што се десило и њиховим вршњацима у унутрашњости.  Послужићу се опет  другом причом коју ми је испричао рођак  који  живи у једном мањем месту у близини Краљева. Вели, његов син осамнаестогодишњак се спремао да са друговима изађе у провод. Питао га је  где иду а он је одговорио да иду у дискотеку у Пајковцу (мислим да се тако звало то м

            Свима је позната она српска изрека која гласи : Нема тог закона и прописа који наш човек  не може изиграти .  Ова се наслања и на ону, вероватно старију,  да нема закона без рупе. Наука је, чини нам се, дуго била изван таквих игара и надигравања, али времена се мењају а са њима и обичаји. После увођења акредитационих обавеза за факултете и институте и после увођења праксе рангирања истраживача  а, самим тим, и универзитетских професора приликом избора и реизбора, показало се  да су многи у тим кључним тренуцима били у дефициту за одређени број тзв. тврдих поена. Тај дефицит посебно је био проблематичан за оне научне радове које је требало објавити у референтним часописима категорије M23 и М24  а којих је иначе мало и који не излазе често. Сналажљиви појединци који би се нашли пред таквом непремостивом препреком обично су трагали  за  колегом који има добар рад спреман за објављивање па су и они, уз његову дозволу, ни криви ни дужни, постајали коаутори