Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

Znači, čitaj, tebra ! ROMEO I JULIJA Romeo i Julija su žabari iz Verone i oni se smuvaju. Međutim, matorci su im veoma zajebani i uopšte se ne gotive jer rade isti biznis, ali su u različitim ekipama ( kao Verona i Kjevo) . Zent im je da ih ne provale i da im ne ukinu kintu pa se viđaju tajno. I tako na 50 strana oni kao nešto kriju i kenjaju jedno drugom kako se vole, a ne karaju se. Na kraju  jednom upadnu u loš trip i roknu se. ILIJADA Ta Ilijada traje ko gladna godina. Vođa jedne ekipe mazne ribu od vođe druge ekipe. Onda ovaj prvi ne ispadne jajara, skupi ortake i opkoli ga ko Babo Sarajevo. Ali ovi ga ispuše, onako žestoko, jer su ovi drugi bili do jaja spremni. Onda jedan tip smisli kul foru da zajebu ove druge. Šatro, kao boli ih k.... za ribu, važan im je biznis koji može da se sjebe zbog nastale frke. Da pokažu da su iskulirali, oni odu i ostave šleper cigara drugoj ekipi u kome su sakrili deo ekipe, Ovi prvi su mislili da su ih sjebali i počeli da sla

ЕВРОПА ИЛИ СМРТ             Већ годинама грађанима Србије се свих медија поручује да Европа нема алтернативу. Ову мантру понављају политичари и политиканти од месне заједнице до скупштинске говорнице. Нема сумње да они ову своју поруку виде као басму за пут у обећану земљу. Тамо нас ваљда очекује национално благостање и препород, можда и онај обећавани комунизам кад ће свако радити колико може а узимати колико му треба. Као да нико не види да та сурогат заједница или држава већ пуца по шавовима: у Белгији крваве демонстрације, у Француској паорска побуна и сто тона стајњака (гована) испред врата владе, Мађарску киње, Енглеску хоће да опљачкају, у Грчкој беда, Бугарска и Румунија  чаме на споредном колосеку. И ето, само им ми недостајемо. Но, хајде и ако сутра већ треба да славно утрчимо у бриселске одаје, да видимо ко нас тамо чека, да видимо шта су нам те чланице добро учиниле у протеклом веку и шта нам још чине. Па пођимо редом:             Аустријанци су 1914. бомбардовали Б

                                                                                                           Ништа данас не звучи нејасније од питања шта је савремена књижевност. Од времена кад је књижевност називана и поезијом прошло је много векова. У семантичку „кутију“ књижевности данас  увукли су се многи уљези и подмукло се лактају са истинским књижевним вредностима. Књиге ентузијаста почетника, радника, сељака , књиге пензионисаних службеница у кожном повезу са златотиском, надмећу се са Кафком, Камијем и Достојевским у јевтином брошу. Надмећу се сјајем , дебљином и заводљивим насловима. Поезија стихоклепаца надмеће се са поезијом лауреата, петпарачке приче неостварених жена надмећу се са Флобером и Толстојем. Надвикују се у ТВ рекламама , припрећују са плаката и билборда, размећу се шестоцифреним цифрама тиража, наградама и свим оруђима и оружјима. Потплаћени критичари наклапају на књижевним вечерима , смишљају допадљиве панегирике, подмећу, непристојно упоређују књ