Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

            Ових дана страхују многи наставници и професори у основним и средњим школама јер им у посету долази војска „обучених“( да не кажем едукованих) колега која ће дати завршну оцену о њиховом просветном раду. Страхују нарочито млади и неискусни и они ревносни који су увек своје „домаће задатке„ радили по слову закона. Не страхују, међутим, они искусни који су претурили преко главе све српске реформе од шуварица до оних Гашиних. Наиме, они већ знају да у Србији једнако добро пролазе и они који раде и они који не раде. И да радио не радио , свима свира исти радио. Али пођимо прво од фамозних комисија. Оне су направљене по старом моделу, а све са циљем да се јавности стави на знање да се неко опако свети српском образовању. Зли језици веле да су у нашем случају свете они који су седели у оним издвојеним клупама, а неке смо називали и понављачима . (О, светогрђа , где то рекох, кад не рекох за ону клупу да је магарећа.) Но, хајде , можда ови око министарства и завода и нис

            У време просветитељског ентузијазма социјалистичке самоуправне „елите“ кад је та „елита“ имала нешто велике и мале матуре и нешто курсева са радних акција, настала су прва истурена одељења факултета и виших школа у нас. Настала су и остала. А остала су зато јер је увек у партијским редовима било оних којих се згражавао и сам славни народни посланик Рака Радовић , који су , како он каже, амбициозни а глупи  па држави чине невиђену штету. Ето , да више не чине штету, има да се прошколују и опамете! Елем, тако је та партија, а тако и данас партије задовољавају глад за образовањем и науком тих тзв.  народних маса, читај: својих чланова. А тек кад се увидело да је то корисна работа , онда су , као печурке после кише, почела да ничу та тзв. истурена одељења диљем бивше Југе. Ницала су на најневероватнијим местима, у српским паланкама и касабама где се још од  времена Милоша Великаго , у образовању није озбиљно макло. Али кад је у питању полза народна , што рече Доситеј,

                        У плиткој води српске политичке сцене (боље рећи баруштине), после бројних редовних и ванредних избора, накупило се много политичких олупина и страдалника. Плутају тако раме уз раме бивши комунисти (прави и неправи), радикали, демократе (у више нијанси), тврди десничари, националисти, народњаци, глобалисти, препородитељи села, регионалисти, заштитници родне равноправности, демохришћани и хришћани, браниоци традиционалних вредности грађанског друштва, националпорсветитељи, експертска и квази експертска елита, представници (дарге нам) дијаспоре, политички дилетанти и аутсајдери, разноразне женске и омладинске мреже и ко зна ко све још. Добар део њих појавио се и изгорео пре но што је успео да заблиста и изговори прву реченицу свог политичког програма; један део њих, помоћу штапа и канапа, докопао се власти и моћи , али будући да им је алавост била главна особина, навалили су  на државно „корито“ свом силом и апетитом. Но, од раније је већ познато да такв