ИСТУРЕНА И ЗАТУРЕНА ОДЕЉЕЊА

           

У време просветитељског ентузијазма социјалистичке самоуправне „елите“ кад је та „елита“ имала нешто велике и мале матуре и нешто курсева са радних акција, настала су прва истурена одељења факултета и виших школа у нас. Настала су и остала. А остала су зато јер је увек у партијским редовима било оних којих се згражавао и сам славни народни посланик Рака Радовић , који су , како он каже, амбициозни а глупи  па држави чине невиђену штету. Ето , да више не чине штету, има да се прошколују и опамете! Елем, тако је та партија, а тако и данас партије задовољавају глад за образовањем и науком тих тзв.  народних маса, читај: својих чланова. А тек кад се увидело да је то корисна работа , онда су , као печурке после кише, почела да ничу та тзв. истурена одељења диљем бивше Југе. Ницала су на најневероватнијим местима, у српским паланкама и касабама где се још од  времена Милоша Великаго , у образовању није озбиљно макло. Али кад је у питању полза народна , што рече Доситеј, онда ништа није  тешко. Препрека никаквих није било: ни планина ни река ни граница ни националних предрасуда ни језичко-дијалекталних баријера. Ништа , бре. Разумемо се сто посто и тамо и овамо. И сад замислите један врањански факултет који има истурено одељење у Неготину и замислите како светли декан у некакав трошни комби товари своју професорску паству и тера на наставу, тамо у винородну Крајину. И замислите сад другог декана који исту такву професорску дружину из дистрихта Брчко отпрема у правцу Рековца, Ражња, Бруса и других великих српских градова. Ето, дошло је време да професори иду студентима на ноге. Што би рекли, то је тај европски приступ образовању: образовање по мери, за све и свакога. Али верујте у Титово време је то ипак било малчице друкчије: студенти и професори су се некако сретали на по пута. Ево једног таквог светлог примера . Млађани студенти из Србије (уже) студирају Економски факултет у Прилепу и онда професор отуд, студенти одовуд, и сретну се таман у Грделичкој клисури испред мотела „Џеп“ .(Злуради тврде да је име мотела симболично.) Ту се, дакле, на пола пута изврши размена добара: они професорима знање, професори њима оцене; они професорима коверте, професори њима све похвале, а конобари и кувари заврше остали „тежи“ део посла. Шта је то ако се на жртвени олтар науке баци неко прасенце или ако се приложи балонче младог вина. Мислим да се у то време то звало напредно студирање или студирање по скраћеном поступку. А професори су држали „концентровану“ наставу, хајде схватимо је и као скраћену али свакако напредну и модерну. Свеједно што се држала по мензама и магацинима, по већим гаражама , ватрогасним домовима, месним заједницама, удружењима пензионера и другим згодним местима. Стари Грци су шетајући по пољу подучавали своје ученике па су ови постали филозофи и научници.

            И тако, година за годином, намножила се та истурена ( и затурена) одељења невероватних факултета са звучним називима ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ, ЕВРОПСКИ, АМЕРИЧКИ,  и ко зна још чији и који. Долазећи и одлазећи министри су бројали и пребројавали, али никако да утврде колико их је (а како да утврде кад не знају колико државних службеника плаћају). Како да утврде којима су дали дозволе, који су их сами купили, а којима су мајке партије обећале да ће их добити. А имаоци тих диплома су пунили држави апарат и тзв. јавна предузећа ( у тајним их их ваљда није било!) и постајали су све борбенији и бројнији. И гле чуда , свом  својом политичком силом бранили су те своје тешком муком стечене школе и универзе. И опет све је то изнова погодовало да ничу нека нова и нова истурена одељења... Па ето, можда ће доћи и тај срећни час кад ће целокупно високо школство Србије постати једно велико истурено одељење, једног истуреног одељења. Којег ? Чијег? Па , ето, нека буде јапанско од јапанског. Или нека буде швајцарско-шведско-норвешко-финско. Па хајд сад, чик да га неко не акредитује, да га пребраја и цинцулира! Уосталом, ко зна, можда су и актуелни министри и помоћници и начелници  студенти тих истурено-затурених одељења.