Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

                         Кад сам пре неколико година летовао у Турској, од понуђених факултативних излета, определио сам се за посету Мири Ликијској [1] , родном месту светог Николе. Свети  Никола је наша породична слава па сам хтео да видим и цркву посвећену њему и крипту у којој је лежао све док га Италијани 1087. нису преселили у Бари.             Оно што смо тамо видели пријатно нас је изненадило. Црква је веома очувана и ограђена а у то време су и конзерватори радили на једном њеном  делу. Посете су веома педантно организоване. Министарство туризма Републике Турске је преузело бригу о свему. Као и свуда у свету, улаз у светињу се наплаћивао, али то је било нешто симболично.  Сви су желели да виде мермерну крипту, да је додтакну и фотографишу. На великом паркингу приметио сам да има много Руса, Румуна, Бугара али и другог  православног света. Ту, близу паркинга, били су ресторани где се ручавало, пошто су сви ти излети подразумевали и ручак. И веровали смо

Деценијама је јунска уписна грозница на ФДУ и ФЛУ била показатељ друштвеног статуса професије глумац, редитељ, драматург и сликар . По нечему слична уписна грозница догађала се на архитектури, журналистици, као  и на групи која се бавила проучавањем белосветске лепе књижевности. Била је ствар престижа бити студент поменутих група. Но, како време пролази одушевљење  за поменуте струке лагано бледи. Као гром из ведра неба одјекнула је недавно новинска вест да глумац Љубивоје Тадић у двадесет првом веку, усред Београда живи без струје, као и вест да је његов колега Небојша Дугалић приправан да, због овдашњег „благостања,“ напусти мајку Србију .  Новине такође пишу  да не цветају руже ни популарним Ћетковићима због  енормне рате стамбеног кредита итд, итд. Како је оним мање познатим глумцима, редитељима и сликарима сам бог зна. За књижевнике одавно више нико и не пита, пошто се и име књижевник до те мере компромитовало да је оним правим и истинским писцима непријатно да се у