Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

                                   КЊИЖЕВНОСТ У ВРЕМЕ РЕЦЕСИЈЕ Два текста у прошлом броју Додатка ( У либералном капитализму писци су на продају (интервју) Зорана Живковића и текст Паника у парку књига Зоране Шуваковић) дају много повода за реаговање и контрастав. И један и други текст говоре о сумраку књижевности и уметности који се на чудан начин слаже са економском рецесијом и кризом вредности. Сложићемо се са констатацијом да је   у Америци једино неморално бити сиромашан , и да романсијер можете постати ако платите 50 000 долара, како запажа Живковић  и да се „широм Америке распуштају оперске куће, распродају музеји, отказују представе, затварају се универзитетска одељења за сликарство или музуку“, како посведочи  Зорана Шуваковић.  То је, без сумње, корисно сазнање, али не видим разлога зашто би због тога била забринута културна Европа, па и ми као део те Еропе . Ако је Америка мерна јединица и узор економске и технолошке моћи , то никако не зн

            Сва догађања у романима Александра Вуча везана су за Београд. Већ у првом роману Корен вида препознајемо  карактеристична лица града : колаже кровова и димњака, колполет улица са неизбежном калдрмом, паркове и  људе, непрекидне и шарене колоне пролазника . У каснијим романима  слике Београда су све присутније. Распуст, Мртве јавке и Заслуге критика је означила као Београдску трилогију , а и трилогија Омаме и роман Глухо доба , написан у сарадњи са Душаном Матићем, тематски су везани за Београд.             Београд је био Вучова неисцрпна романсијерска галаксија. У spleen - u његових улица , паркова и пролазника он је проналазио  своју поезију, своје јунаке , а често и себе самог. Тамо, на улици као свом омиљеном месту, и он је  постајао део  града и зато није необично  кад у Мртвим јавкама пронађемо  мноштво лирских и наглашено родољубивих пасажа о Београду.             Духовна клима и атмосфера Вучових романа истиче из Београда и утиче у Београд. Врло чест

                                                                                               Утврђујући својевремено законитости у развоју фаза књижевноисторијског процеса Хенрик Маркјевич је запазио да сваку фазу тог „ процеса са претходном фазом спаја веза истовремено континуативна  и опозициона, уз променљив однос оба та чиниоца“ [1] Итересантно је сагледати позицију сигнализма у светлости тих Маркјевичевих разматрања, будући да су се сигналисти у својим поетичким текстовима врло јасно одређивали према традицији.(Разуме се и ми , као и Маркјевич, узимамо ову трвдњу о везама са свом дозом непоузданости и непрецизности коју производи.)  Сигнализам, је као и многи други „изми“ пре њега, у својим раним поетичким текстовима недвосмислено порицао традицију [2] , међутим , сигнализам се у том порицању налазио у двоструко опозитивном опдносу: са једне стране према официјелној традицији и са друге стране, према историјској авангарди. Чини нам се да  је таква позиција потпуне  непри

                         (Скица за један неодржан говор   који се окренуо у причу)             Да би један град био град требало би да има бар једну реку,  једну тврђаву, једну цркву, музеј, позориште, гимназију и библиотеку. Све остало је подразумевајуће. Све друге ствари тичу се материјалног богатства које време неумитно разграђује и уништава.             Зашто баш све то и само то?             Река је  од давнина била ознака  благостања и предуслов доброг живота, тврђава је потврда доброг положаја , она је штит за људе  и природна добра ; црква је ознака духовности и саборности народа; музеј је потврда постојања народне историје, традиције  и нека врста личне карте народа ; позориште је кућа уметности и забаве  и културе; гимназија је симбол образовања ,младости и будућности града; библиотека дом мудрости и муза.             Да би један град заиста био град, требало би да има своје симболе и знамења у којима је азбука његове душе. А Крушевац, наш град, мислимо, све то

Као вечно зло или вечно добро тривијално у литератури  траје и опстаје. На споредном или паралелном колосеку свеједно, тривијално се данас храни неком новом енергијом и новим идејама и живи свој живот у незамисливим тиражима, бројним издањима, на бестеселер листама и телевизијским емисијама. У својој бити, међутим, тривијалност и данас почива на неким познатим  константама. Тривијална или забавна књижевност  своје просторе је увек налазила (и налази ) у роману  као свом омиљеном жанру. Своју естетику  она  је темељила (и темељи) на схематичности, фабуларности и занимљивости. Такав  стваралачки приступ најчешће је подразумевао баналну тематику, наивно обликовање ликова,  неуверљиво мотивисање поступака,  стилску површност и низак ниво писмености. Обраћајући се обичном, просечном читаоцу аутор је  увек рачунао и на комерцијалност свог “производа” . Но, многи се данас слажу да  и тривијална књижевност чини компоненту у структури саверемене књижевности коју не смемо сасвим занемарити.