Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

              Има у нашем народу једна изрека  умудрио се ко попино прасе или варијанта те изреке  ко попино прасе кад пишки испред тора . Но, да одмах не правимо забуну; овде неће бити речи о неком стварном попином прасету, већ о извесним тзв. политичким аналитичарима који нам сваког јутра својим балављењем загорчавају јутарњу кафу. Њихове фаце пред почетак логореје наличе једино том прасету које се концентрише приликом пражњења испред тора. Истина је, не могу наћи бољу слику за тог тв мудросера који се бекељи, уврће обрве намешта уста, пипка се за нос и уши као индијански врач пред сеансу.             Слуђени гледалац тв програма већ се помирио с тим да ће му извесна креатура која се зове ПОЛИТИЧКИ АНАЛИТИЧАР, уз помоћ туњаве новинарке тумачити шта новине кажу. Логично је запитати се, пре сваке приче, шта је то политички аналитичар, каква му је школа и диплома, ко га је довукао до тог студија и ко му је рекао да има право да тумачи нешто што углавном сви

Већ је опште место да су многи уметници   постали славни тек после смрти. Многе приче о њиховим животима испричане су после више деценија. Истина,   можда никад не би биле испричане да се негде из провинцијске недођије није појавио неки чудан народни казивач . Такве приче или анегдоте тако постале су временом саставни и најзанимљивији   део биографија оних који су заувек отишли са овог света.             Недавна смрт књижевника Добрила Ненадића подсетила ме је на причу о прећутанима, признатима и непризнатима. А прича почиње овако.   Скоро средовечни агроном из Ариља, познат само својим земљацима, извесни Добрило Ненадић, упутио се у престони град да понуди рукопис свог романа првенца који је насловио као Доротеј . И већ се може замислити како помало збуњени агроном улази код неке секретарице славне редакције, можда са оним већ познатим „извињавам се, много се извињавам“ ја би желео итд, итд. И наравно, секретарица га упућује на уредниика који је обавезно много зауз

            Народ смо склон замлаћивању. Да би се неко замлаћивао мора имати све особине замлате . Разуме се, замлаћивање   је групни „спорт“ који подразумева постоајње више замлата. Ако консултујемо речник САНУ видећемо да је замлата „онај који млати, онај који улудо троши време и енергију“. Глагол замлаћивати се има следеће значење: „бавити се нечим некорисним, затупљивати се“.             Као и свака људска навада и замлаћивање има различите нивое. Највиши ниво замлаћивања је онај који покушава да досегне академичарске висине и да се , на било који начин, приближи постојећој (истина прилично компромитованој) Академији наука. Ето, досетила се нека замлата да прави нове академије наука па је тако (авај) створена СКАНУ ( Српска краљевска акдемија наука). Створене су потом Медицинска академија, Педагошка академија, Инжењерска академија и, вероватно још неке чијих се   имена не сећам. Неке неостварене академске амбиције, ето, оживеле су у тим новим институцијама и људи

            Чини ми се да нема народа у свету, сем српског, који је векове проводио у мраку заблуда и митоманија. Но, да за ову прилику заборавимо заблуде наших вођа и владара. Задржимо се само на оним заблудама које су у народу гајене као најлепше миришљаво цвеће. За почетак у сећање ми долази слике сеоске свадбе и домаћина који са накривљеном шајкачом ђипа, све у шеснаест, док музиканти свирају Шоту. И та Шота је била обавезно коло, готово као химна. Разуме се, химна се нигде није свирала, али да не жалимо, и она не беше српска, већ свесловенска.   И нико да каже том необавештеном народу да је Шота Галица била Шиптарка која на души носи десетине српских глава. (Шта ли су мислили Шиптари који су све то знали?)             Ми ђаци ондашње школе у ФНРЈ учили смо да је религија опијум за народ, да су попови затуцане замлате, да се точак историје не окреће уназад и да је друг Тито највећи син нашег народа. Учили смо такође да је средњи век век мрака и да