ПРЕЋУТАНИ, ПРИЗНАТИ И НЕПРИЗНАТИ

Већ је опште место да су многи уметници  постали славни тек после смрти. Многе приче о њиховим животима испричане су после више деценија. Истина,  можда никад не би биле испричане да се негде из провинцијске недођије није појавио неки чудан народни казивач . Такве приче или анегдоте тако постале су временом саставни и најзанимљивији  део биографија оних који су заувек отишли са овог света.

            Недавна смрт књижевника Добрила Ненадића подсетила ме је на причу о прећутанима, признатима и непризнатима. А прича почиње овако.  Скоро средовечни агроном из Ариља, познат само својим земљацима, извесни Добрило Ненадић, упутио се у престони град да понуди рукопис свог романа првенца који је насловио као Доротеј. И већ се може замислити како помало збуњени агроном улази код неке секретарице славне редакције, можда са оним већ познатим „извињавам се, много се извињавам“ ја би желео итд, итд. И наравно, секретарица га упућује на уредниика који је обавезно много заузет и који сваки час телефонира, да га саслуша и пресуди. (Разуме се, рукопис треба прочитати а то ће потрајати.) Прва редакција га одбија ( да не кажемо која), он га носи до друге радакције и другог уредника и ту га одбијају и тек, ако се не варам, трећи ствар прими озбиљно и види да има одличан роман. И ту се прича срећно отвара за агрономов првенац: издање за издањем, промоције, прикази а онда и филм. Они који прате пишчев опус наставак знају.

Једна слична прича догађа се у редакцији Просвете у славним данима овог славног издавача. На састанак редакције скоро задихан утрчава уредник Милисав Савић и каже да има лепу вест да је управо прочитао фантастичан роман. Разуме се, сви се одмах интересују за име писца. И док Савић славодобитно саопштава да је реч о Милораду Павићу и роману Хазарски речник, чланови редакције се слуђено гледају а један најзлонамернији (да му име не откривамо пошто је недавно преминуо) изјављује: „Шта, Цици (надимак Павићев), написао добру књигу ? Па то је импосибле“. Ипак, Савић успевао да убеди остале да је реч о досад невиђеном роману и ствар креће. Остатак приче знамо. Муњевитом брзином роман се преводи у свету и приказује у најпознатијим часописима.

Ето, тако је то са предрасудама. А сам бог зна колико је још млађих и старијих писаца којима је помањкало снаге и упорности да истрају и да се одупру „угледним“ уредницима чија се слава једино темељила на прeпорукама буразерско-племенске чаршије. По неким чудним законитостима гомиле неки слаби и безначајни писци су годинама опстајали и барјактарили по књижевној чаршији. Они су пажени и мажени, награђивани и титулирани, одликовани и овенчавани а да ни сами нису знали зашто. Ненадић и Павић , нажалост или на срећу, нису припадали тој групацији. Ненадић је до краја био агроном у Ариљу а Пaвић професор Новосадског ( не београдског) универзитета.