Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

У прошлом веку се сматрало да су кафане једна посебна врста универзитета. Те универзитете прошли су најзначајнији умови српске науке и културе. У њима су склопљени најзначајнији договори и  савези, написани многи манифести и прогласи. У њима су испеване многе песме и рођене многе прве љубави.  У Београду  где сам провео најлепше студентске дане се знало ко седи у Шуматовцу , ко у Клубу књижевника , ко код Мадере а ко код Коларца . Највише студенстки сати и дана провео сам на Коларцу , ресторану Душанов град код Знака питања ,  а кад је нешто требало да се брзо поједе, код Пролећа преко пута Танјуга . Кад смо деведесетих година неколико мојих колега и ја ходочастили по тзв. научним скуповима и књижевним вечерима диљем бивше велике нам домовине, знало се да је завршница сваког таквог састајања била у кафани. Неко од нас је тада смслио ону шаљиву максиму да је после књижевне вечери још боља књижевна вечера. И то је заиста било тачно. У кафани су били сви опуштенији а пиће ј

         Питала ме је једном једна времешна госпођа  како је могуће да још увек нисам прочитао овогодишњег добитника НИН-ове  награде. Кад сам јој одговорио да  сваког награђеног писца читам са задршком од годину дана, још се више зачудила. Сматрала је да, неко ко се бави књижевношћу неизоставно мора  учествовати у   обреду књижевне иницијације свог еснафа. Видео сам по њеном погледу да је то сматрала и као питање части, оданости професији, па чак и као родољубиви чин. Ја сам, међутим, ствар видео другачије. Награда не тражи само дело , награда тражи и писца. Заправо,  жири пре свега тражи писца! За чланове жирија писац мора бити у тренду или још прецизније, он мора бити модеран . У неким случајевима из прошлости, он  је морао бити и политички подобан. Дакле, хтели-не хтели, морамо рећи , уз ризик да проблем упростимо, да књижевност и мода  иду паралелним колосеком.            Сложићемо се да има модерних писаца и да има оних тврдоглавих који то никада неће бити или , како би т

Прво нас је Запад научио брзој храни, најпре преко такозваних експрес ресторана, а потом нам је убацио Мекдоналдс сплачине које можете  да покупите са пулта док седите у ауту. Италијани су нас научили брзом испијању еспреса, онако како Руси испијају вотку. Кодак нам је понудио полароид фотографију која одмах излази из апарата. Све је брзо , ништа лагано и темељно . Све то било је намењено сваком од нас , као и фармерице, панталоне америчких шталмајстора. Све је доступно, привремено, треба га брзо узети и брзо отићи. Узми, употреби  и баци . Тако је и Ерика Џонг описала мушкарца из перспективе жене. Ништа не мисли, ништа не питај јер то раде сви.   Данашње време не зна за мерачко испијање кафе, не зна за вечере које трају по неколико сати.  Данашње време не зна за босански ћеиф где се на клупици испред куће седи сатима и гледа и повремено коментарише оним свезначећим ЈАх! Тада се полако  ходало, полако мислило и темељније мислило.Чувени ходољубац Зуко Џумухур испричао је је

                                    Кад је Таипов деда јахао своју бедевију по Косову раја је морала да се склања с пута. Што даље то боље, а најбоље што даље од дедине камџије. Таипов деда је могао да сврати код сваког Србина и да затражи све, да затражи све оно што се даје најдражем госту. Таипов деда је измислио право прве брачне ноћи и није волео кад се неко противи. Таипов деда је више њих набио на колац за пример другима.  Били су срећни они који су погубљени на пању или на ћуприји. Тај Османов унук а Таипов деда је трговао робљем, пљачкао цркве и скидао олово и крстове са кровова. Шта све није радио у то време тај Таипов деда чијег се имена не сећам, а ли свеједно: могао се звати Омер, Сулејман или Мурат. И његова владавина је трајала и трајала... Једнога дана , једнога судбоносног дана кад је Раја ојачала и кад се окуражила, Таипов деда је сањао ружан сан. Беше нека река и нека тепсија с водом из те реке и велможе које се огледају у оној тепсији на месечини и сви  без г

            „Простори слободе“, мото овогодишњег Сајма књига у много чему данас звучи цинично и нејасно. Ако, рецимо, прихватимо могућност да је простор слободе (слобода стварања) или овогодишњи Сајам као слобода ( и право) излагања, то у најмању руку јесте само делимично тачно. Изгон  некадашњих националних издавача из централне хале и уступање места новонасталим величинама, свакако је резултат  моћи новца и моћи политике, а не наводне слободе и права. И право на публиковање књижевног стваралаштва свело се данас опет на слободу повлашћених и привилегованих, оних који могу  да спонзорства намичу по клановској (политичкој?) буразерској или племенској повезаности. ( Нема више оних великих издавача где сте могли да предате рукопис и  учествујете у , колико толико , коректној  ауторској утакмици.) Да и не говоримо о другим проблемима као што су конкурси издавача, да не спомињемо ауторске хонораре, да не говоримо о откупима књига, да не говоримо о заштити ауторских права и

Каква је будућност државе где водећи политичари преко ноћи постану бизнисмени па онда  бесомучно покраду државу а новац у џаковима разнесу по свету. Каква је будућност државе која има друмску мафију, нарко мафију, фармако мафију, просветну мафију, грађевинску мафију, рударску мафију, фудбалску мафију, црквену мафију, банкарску мафију, приватизациону мафију. Шта ће остати од државе  у којој судије не суде по правди и закону, већ по количини новца у коверти, где полицајци јатакују дилерима дроге, лоповима и преварантима; где полицајци, попут хајдука, пресрећу грађане и отимају све што се отети може, где се купују и препродају дипломе, где студенти полажу испите „бубицама“ и „пушкицама“, где магистри на факултетима дочекају пензију, а лажно се у јавности представљају као професори ,  доктори и академици. Шта ће остати од државе у којој постоји царство лажних пензионера, царство шверцера, утајивача пореза, крадљиваца шина и бандера, крадљиваца струје, џепароша  и сецикеса и лаж

ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ             Повећање броја „државних непријатеља“ у појединим земљама „традиционалне демократије“ поуздани је знак да су тамошње владајуће структуре направиле неку озбиљну свињарију. Али ако се број државних непријатеља умножио и далеко изван граница тих земаља , онда је свакако реч  о свињарији планетарних размера. Уопштено речено кадгод су се криминални државни интереси сударали са моралним начелима и људским правима дежурни кривци бивали су баш они,   „државни непријатељи“.             Историја нас учи да параноично зазирање од тзв. државних непријатеља није изум овог века. Било је тога и у прошлости у различитим режимима. Тај општи назив државни непријатељ, од случаја до случаја, имао је и разне синониме као што су шпијун, страни плаћеник , домаћи издајник, пета колона, унутрашњи и спољни непријатељ итд.             Данас нам се чини да по броју државних непријатеља свих боја у свету предњаче Сједињене Америчке Државе. Под флоскулом угрожавање интере

Уплашим се од помисли колико је песника око нас и колико песама па  опет  то помножено са бројем градова и села па држава и језика Колико је то страница и књига  песама и стихова па стопа једносложних двосложних трохеја и јамба спондеја и дактила И све то балави о љубави животу и смрти Све то слини за прошлим животом и прошлим љубавима Све то као размишља о судбини човека Филозофира мртво озбиљно Поставља немогућа и реторска питања А све да би се неко питао шта је песник хтео да каже шта је хтео да каже али му је било непријатно Шта је сањао и шта би о свему томе рекли Фројд, Јунг, Роршах и Адлер А све то да би студенти  „приступали“ песми  као инспектор Мегре да би проницали у структуру поетског исказа да би ухватили Лирског Субјекта на делу Јер драги моји на овом свету нема савршеног злочина! Лако је било Лао Цеу, Дантеу и Петрарки они су били први и сви су их могли прочитати и сви су им се могли дивити али кад су хорски закок

            На недавној промоцији књиге Србомрсци и срболљупци Зорана Аврамовића, проф. Радош Љушић је упорно тврдио да је Србијанац. Развила се потом  расправа у којој је доминирала недоумица ко је Србин а ко Србијанац. Са лингвистичког (морфолошког) аспекта ту је ствар потпуно јасна: наставак –ац користи се за означавање имена и места земље или покрајине којој неко припада, али постоји и тзв. сложени наставак –анац или – јанац за грађење етника. У Матичином речнику српског језика стоји: Србијанац – Србин из Србије ( ужем смислу). У пракси, међутим, ствар стоји много компликованије будући да импликује питање ко је прави Србин, Србијанац или Србин. То се опет шири на ново питање:  где живе прави Срби - у Србији, Хецеговини, Црној Гори или Босни. Ако се ослонимо на логику, требало би да прави Срби живе у Србији, али у ова ратна и турбулентна времена често се са друге стране Дрине пласирана теза да су у Србији Србијанци, а да су прави Срби са друге стране Дрине. Ако погледамо

Морам признати да ме понекад задивљује лукавство неталентованих и довитљивост  ограничених. Као илустрација ове тврдње нека нам послужи  анегдота из  једне специјалне школе (сад их зову школе за децу са посебним потребама) кад је наставник ликовног дао задатак својим ђацима да нацртају један излог у граду. И таман што су почели да цртају, један ученик је већ  завршио. Кад га је наставник питао како је могуће да  тако брзо заврши цртеж, он му је показао лист папира са  правоугаоником на коме је крупним словима писало ПОПИС. Шта рећи, лукаво и достојно поштовања. Дакле, има и у њима  неких квалитета.             Али притворност и лукавство неталентованих нарочито се може приметити у пољу уметности. Са талентованима је лако, они до успеха долазе релативно лако и ретко заобилазним путем, међутим, што је неко неталентованији, он    је  упорнији, агресивнији и довитљивији. То им је ваљда нека врста божје надоканде . Узмимо за пример књижевнике или самопрокламоване књижевнике, они сав

Повод за овај текст је јадиковка познатог српског писца Мирослава Јосића Вишњића који је објављен у Политици од 18. маја ове године. Наиме, Јосић Вишњић се јада културној јавности како су га завлачили уредници Српске књижевне задруге (СКЗ или Секазаге, како он написа). Нема разлога да му се не верује јер оно што се последњих година дешава у српском издаваштву наличи на јурњаву остарелих мишева по празним преградама старог кухињског ормара који још мирише на сир и кобасице. И да појаснимо  ко су мишеви а шта је ормар. Мишеви су бивши државни писци и учредници навикнути на државне субвенције и лагодан живот а ормари су зграде , просторије и редакције бивших угледних државних издавача. И као што мишеви у старом кухињском ормару мисле да ће се храна у фиокама волшебно појавити, тако и наши учредници ( Јосић се жали на теразијског Мила, а ли то може бити и неки теразијски Ђого или Ного, свеједно) мисле да ће се држава обогатити и добацити новце да они пишу и отписују, уредникују и з

            У време кризе „државна јасла“, како народ воли да каже илити дословно  буџет, како се стручно каже, најбоље су и најсигурније прибежиште. Државни службеници који примају плату из буџета су под сигурним државним кишобраном, али  они који нису такве среће у кризно време налазе  стотину начина да откину део буџетског  колача.  У последњих четрдесетак година  из буџета или од порсеких обавеза грађана Србије исплаћиване су тако лажне борачке пензије (било их је), лкажне инвалидске пензије ( и сад их има), сумњиве националне пензије (одскора) ,  накнаде хашким оптуженицима, накнаде за штетно или погрешно склопљене уговоре („случај сателит“), накнаде за туче белом свету ( „случај Ковачевић“), накнаде за изгубљене спорове руководећих људи ( на стотине), накнаде голооточким затвореницима, накнаде за фантомске штедње пирамидалних банака ( стара  штедња , потрошена ко зна где) накнаде за конфисковану имовину у време комунистичке власти, накнаде за наводно оштећене од попл

  Један незавршен есеј Логика новца , логика трговине  и логика зараде управљала је вековима на пут људе различитих крајева, различитих вера, нарави и обичаја. Баш као што су ветрови на небу управљали облаке, час на једну , час на другу страну,тако је трговачка страст управљала  људе. А трговац и трговачка страст постоји у сваком човеку, какав год он био – сељак или племић, радник или интелектуалац, мушарац или жена. Нема силе ни оружја ни закона ни границе која их је  у том послу може зауставити. Они су  на пут трговине кретали енергијом лососа  у време парења. Дужина пута није била битна ако је зарада била изгледна и обећавајућа. Историја сведочи о многим трговачким путевима:  о путу соли о путу свиле и многим сличним путевима.  У трговини нема идеологије, нема вере ни политике – све је само логика зараде и процента. У трговини постоји само један језик – језик новца, понуде и потражње. Тај језик је као есперанто , сви га разумеју, а будући да почива на бројкама , то је р

         Питала ме је једном једна времешна госпођа  како је могуће да још увек нисам прочитао овогодишњег добитника НИН-ове  награде. Кад сам јој одговорио да  сваког награђеног писца читам са задршком од годину дана, још се више зачудила. Сматрала је да, неко ко се бави књижевношћу неизоставно мора  учествовати у   обреду књижевне иницијације сопственог еснафа. Видео сам по њеном погледу да је то сматрала и као питање части, оданости професији, па чак и као родољубиви чин. Ја сам, међутим, ствар видео другачије. Награда не тражи само дело , награда тражи и писца. Заправо,  жири пре свега тражи писца! За чланове жирија писац мора бити у тренду или још прецизније, он мора бити модеран . У неким случајевима из прошлости, он  је морао бити и политички подобан. Дакле, хтели-не хтели, морамо рећи , уз ризик да проблем упростимо, да књижевност и мода  иду паралелним колосеком.             Сложићемо се да има модерних писаца и да има оних који то никада неће бити или , како би то

  ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ ШТА ЈЕ ПРИЧА             Прича је човекова исконска потреба за општењем са вечношћу и пут ка савршенству. Она је несумњива потврда његове збуњености, запитаности и усамљености. Њом човек хиљадама година на хиљаду нових начина поставља иста питања, уверен да ће баш њему провиђење показати онај камен испод кога је , као златна рибица, прикривен онај тражени одговор. Све у свему, прича је човекова чудна потреба да другима прича о себи,  верујући да прича о друг има .

             ОЦЕЊИВАЊЕ ШКОЛА И КРИЗА СРПСКОГ ОБРАЗОВАЊА Чини нам се да нико неће порећи чињеницу да већ десетак година тиња једно широко незадовољство стањем у српској просвети. То незадовољство постоји у народу, међу просветним радницима, ученицима и студентима.  Можда су једино лажно задовољни политичари, будући да је њихов задатак да умножавају оптимизам и обећања у боље сутра.  Не желимо овом приликом говорити о финансирању просвете и материјалном положају просветних радника. О томе је много говорено и писано а, у општој државној беспарици, тешко да се нешто значајно може побољшати. Подстицај за ово реаговање је  недавно објављен текст у Политици о оцењивању школа. Верујем да је ово оцењивање заиста било последња кап која је прелила чашу незадовољства.             Српска просветна „власт“ већ десетак година тумара  и бауља у мраку  квазиреформизма. Већ најмање десетак година праве се стратегије и покушава да се, пресликавањем неких страних модела, некритично накал