Постови

ЗАРАЗА РОМАНОПИСАЊА

Слика
Обичан читалац свакако не би знао колико се романа годишње објави код нас да га Нинов жири свакога децембра о томе прецизно не обавести. Тако, на пример, знамо да је прошле, 2018, објављено нешто више од 200 а 2017. нешто више од 170. Разуме се, та бројка је условна, пошто постоји и један број оних који нису конкурисали за ову значајну награду. Ако, пак, погледамо статистику ранијих година, приметићемо да себројка перманентно увећава за отприлике 20 до 30 процената. Шта је то у роману што фасцинира потенцијалног писца? Да ли је могуће да је свако од њих знао за ону тезу Душана Матића да се озбиљан писац потврђује само романом? Да ли је могуће да је тај потенцијални писац, пре писања, отворио било коју теорију књижевности да се макар колико информише о томе шта је то роман? Колико је њих прочитало неки озбиљан роман, не рачунајући онај јадни списак из средњошколске лектире? Коликоје њих који су се одлучили да пишу роман упознат са основним правописним нормама etc. Нема сумње да је реч о…

КАКО САМ ( ОПЕТ) ЗАБРАЊЕН

Слика
Већ сам био заборавио шта значи бити забрањен, али ме један недавни догађај опомену да се забране (брисање или прећуткивање) некога у јавном простору, медијском и сваком другом итекако дешава. Елем, о чему је реч. Августа месеца, сада већ прошле године, на предлог једног виђеног новинара, позива ме новинарка крушевачке ТВ Плус да снимимо једну емисију о Мојињској светој гори па, разуме се, и о мом роману МОЈСИЊСКА ТРИЛОГИЈА. И тако једног августовског спарног дана новинарка Романа Карајовић и ја кренусмо у Мојсињеслужбеним возилом телевизије ПЛУС. Ломатамо се тамо целог дана, снимасмо и , чини се, да смо склопили добру причу. Заслуга за све то припада и дивном момку Ђорђевићу (сличност са мојим презименом је случајна) који нас вози по мојсињским врлетима и сурдуцима. И потом пролазе дани а, бога ми и месеци, а од емисије ни трага ни гласа. Није ми први пут да радим са новинарима па и не зовем да се распитујем, али после месец дана зовем ипак да питам. Јавља ми се дежурна новинарка и о…

ЗАШТО ПРИСТАЈЕМО НА ПОДВАЛЕ'?

Слика
Скорашње обележавање завршетка Првог светског рата у Паризу (изузимајући церемолнијалне бламаже и намештаљке) прошло је у знаку неких неприметних подвала друге врсте. Наиме, приликом сусрете немачке канцеларке и француског председника речено је да су се они састали у оном чувеном вагону где је потписано ПРИМИРЈЕ. Чињенички посматрано (назовимо ствари правим именом) они су се састали у вагону у коме је тадашња Немачка са савезницима потписала КАПИТУЛАЦИЈУ. Очигледно је неко смислио овај еуфемизам да не увреди садашњег савезника коме су порасла крила и ојачала моћ. Исто тако већ можда десетак година у оптицају је другачији назив за Први светски рат. Уместо овог назива појавио се у медијима нарочито назив ВЕЛИКИ РАТ.Обичном логиком, уз мало аналитике то би значило да је Други светски рат био мали рат а овај ВЕЛИКИ. Зашто? Коме је то потребно?Јасно је да су велики политички маркетиншки магови желели да преусмере пажњу са једног рата на други а, оба је изазвала ондашња Немачка, плус-минус.…

СИМТОЂИЛ И САПАНЂИЛО

Слика
Има у нашем језику чудних речи које људи користе а да ни сами не знају њихово право значење. Још мање се може очекивати да они који их користе знају њихово порекло и путеве. Својевремено је Душко Радовић писао песме за децу играјући се тзв. смешним речима. Деца су из тих стихова могла да науче шта значе речи као што су зонозе, шари- вари,ризи-бизи, папендекл, сумарени, пападаћи. Наш народни говор је веома богат речима различитог порекла, од тзв. макаронизама до локализанма и архаизама. Ипак, поједине речи су запретане талогом времена и понекда нас могу збунити, пре свега што не знамо њихово право значење и што нам изгледају чудне и смешне. У такве речи можемо убројати и речи СИМТОЂИЛ и САПАНЂИЛО. Ако покушамо да потражимо њихово значење у Матичином речнику пошто је данас он једини комплетан тамо их нећемо наћи. Остаје нам нада да их можемо наћи у Академијином речнику, али овај речник још није дошао до слова С (бар до деветнаесте књиге). Шта значе ове речи можемо да одгонетнемо у живом…

КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ ЈЕ ОКСИМОРОН

Слика
Чини се да разне белосветске новотарије нигде у свету нису наилазиле на такву добродошлицу као код нас. Све што је долазило са Запада већ пола векасе код на прималокао пожељно и вредно. И не само да је то у широком масама безрезервно прихватано, већ је често улазило у домен политике, науке и образовања. Већ двадесет година скоро термин КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ опседа нашу културну, уметничку и академску јавност. Ако данас на Гуглу укуцате КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ добићете најмање педесетак одредница, од википедијског појашњења терминадо бројних огласа и реклама за курсеве тзв. креативног писања. Ићи на курс креативног писања данас у граду је ИН, као што је и нафакултету знак наводне отмености и прогресивности. Но, пођимо само од назива (имена) КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ. Ко се бар мало разуме у теорију књижевностилако ће закључити да је реч о буквалном оксиморону. Ако је нешто писање (дакле не бележење, записивање, дневничарење) оно мора бити креативно. Дакле, ако се тежи уметничком чину, који је, сам по себи, …

СТИХОКЛЕПЦИ

Слика
СТИХОКЛЕПЦИ Особа која је у стању да скарабуџи стих у року од 5 минута. Вукајлија


Нема човека који некад није пожелео да напише песму и то је, без сумње, племенита намера. Песме су се писале у школским свескама, споменарима, писмима, на салветама а, само они талентованији, успевали су да своје песме објаве у књижевним часописима и књигама. Жанровски гледано, готово је сигурно, да суљубавне песме биле најбројније. Заљубљени човек је желео да своју емоцију искаже, да је некоме упути или да се изјада белини хартије. И, то је опет било уредно, све до оног критичног тренутка кад је homo liricus пожелео да постане ПРАВИ ПЕСНИК. Ту већ настаје један елементарни проблем који се тиче талента а повезује и са елементарном интелигенцијом и то у обрнутој пропорцији. Елем, што је човек глупљи и неталентованији тим више мисли да је интелигентнији и талентованији. Но, недостатак интелигенције и талента код будућег песника веома често је надомештала упорност. Наш homo liricus тако почиње убрзано да стихо…

СТУДЕНТИ, ИЗВИНИТЕ

Слика
Било би природно да после четрдесетогодишњег рада у просвети могу својим бившим ђацима и студентима кажем нешто лепо, корисно и поучно. Мислим да би и они то очекивали од мене, али, нажалост, време садашње ме упућује на неки сасвим другачији приступ. Ову епистолу морам окренути против себе, готово исто онако како су то чинили неки послератни поштени политичари који су тврдили да Мичуринова калемљена пшеница даје невероватне приносе и да се, будући да је калемљена на пиревини, не мора штити од корова. Неко ће рећи, па добро, свако има право да греши, буде заведен или чак преварен. Уредно, али сад сам ја тај који је говорио да је спас у Мичуриновој пшеници. Што се тиче стручних знања ту баш немам шта себи приговорити, ако нисам био баш најбољи професор онда сам се бар трудио да будем средњи, у оној златној средини, како то и народ каже. Но, што се тиче практичних животних савета, што се тиче елементарних етичких норми пасве до оног о родољубљу и патриотизму, добром васпитању, о поштењу …