У ТИШИНИ НЕРИЋ ХАНА

 

 

 

            На око 135 римских миља од Београда и 535 миља од Цариграда, између алексиначког ђумрука и јуначког Делиграда, у тромеђи села Рутевца, непостојећег села Буљана и такође непостојећег села Смољановца, изграђен је некада давно Нерића хан. Сазидао га је неки Цинцарин или неки Турчин, тик уз Цариградски друм, у долини коју високо надмашује љута равничарска кошава и послонски северац. Баш згодно место у равници која се дотиче Мозговачке реке и моравских врбака и мртваја. Ако је веровати педантним историчарима било је то једно од  43 места где су се путници  намерници могли одморити од свог пута до Цариграда или од Цариграда до Београда.  Као и сваки хан или каравансарај имао је велику зграду за смештај гостију и другу за смештај коњских и воловских запрега са сеником. Речено језиком данашњeг човека био је то велики мотел са пространим паркингом. Летописци бележе да се на таквим местима налазила и нека врста пијаце за размену пошиљки и обичну трговину, затим кафана са кухињом и оставом за храну. Ту су се сустизали солунски кириџије и трговци из Бурсе са својим огромним воловским, коњским и камиљим товарима. Тискали су се људи са шареним турбанима, Татари и суруџије са великим фесовима и плавим кафтанима, српска послуга у својим сукненим ношњама и жутим и белим шубарама, занатлије са дугачким кожним кецељама, гологлави ханџије, одаџије и подрумџије. Једино жена није било. Изузетак је била ашчикадуна која је, далеко од очију овог шареног света, у кухињи кувала, пекла и месила.  Ту на једном месту могло се чути на десетине језика од турског, грчког, бугарског, хебрејског, персијског па чак кинеског. У пространом дворишту хана мешали су се мириси кафе, вина, ракије, мошуса, тамјана и коњске и воловске балеге.

            Пре много година кад сам као дете више пута пролазио тим путем што пешице, што возећи се дедином коњском запрегом, загледао сам ову чудну грађевину. Стајала је ту, крај моста запуштена, урасла у високу траву али некако пркосна и поносна. Издвајала се од свих околних сеоских грађевина пре свега својим размерама а потом и начином на који је изграђена. Кад сам једном приликом питао деду каква је  ово грађевина  рекао ми је да је то стара кафана кафана неког Алексе Грка. Ни до данашњег дана ништа више од тога нисам дознао.

            Отворена врата и разбијени прозори говорили су да је власник одавно изгубио вољу да се бави овом грађевином. Ни мештани села нису били вољни да залазе у опустело двориште. Као да никог није занимало да је на том месту исписана вишевековна историја овога краја па и самог Цариградског друма. Колико ли је ту само прича испричано, песама испевано, колико ли је ту људских судбина решено. Шта ли су све у својим пошиљкама у правцу Цариграда носили жилави татари. Протутњале су крај хана многе солдатеске и освајачке хорде.

            Једног јесењег дана 2006. године затекао сам хан обавијен тишином. Нека измаглица већ је нестајала на Цариградском друму. Хан није више стајао онако поносно. Урушен кров и испале греде наговештавале су скори крај. Направио сам неколико снимака тог тужног призора и више ми се није чинило да у његовима одајама  више постоје неке заостале приче. Ханџије, одаџије и подрумџије су одавно отишли.

            Следећег лета хана више није било. У дворишту је некакав утоваривач купио последње цигле и црепове. Сетих се оних речи Јаше Гробарова с почетка књиге : кафане умиру баш као људи.