АКАДЕМСКА НОРМА И АКАДЕМСКА ПРАКСА
Причао ми је недавно један колега, универзитетски професор да су му последњег дана пред одлазак у пензију одузели картицу за паркинг, картицу за лифт и кључеве кабинета. Уз то, истог дана скинули су са врата таблицу с његовим именом. Задатак да обави овај деликатан посао добио је од свог шефа асистент коме је , разуме се због таквог поступка и такве журбе, било прилично непријатно. Но, шта је могао човек, урадио је оно што при крају служења војног рока за сваког војника уради четни евидентичар. Раздужио се тако и професор као обичан редов – све по списку. И он се осећао некако јадно . Вели , себе је видео као муву коју у сеоској кафани, на шареном столњаку убија нервозни гост. Неко ће рећи , шта је ту лоше. Човек је завршио радни век и посве је природно да врати оно што сад није његово. Па јесте, тако изгледа, само универзитетски професор није редов, ни магационер који ради са стварима; он је човек који је стварао нове људе па зато и није заслужио овакав интелектуални лап