Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

         Питала ме је једном једна времешна госпођа  како је могуће да још увек нисам прочитао овогодишњег добитника НИН-ове  награде. Кад сам јој одговорио да  сваког награђеног писца читам са задршком од годину дана, још се више зачудила. Сматрала је да, неко ко се бави књижевношћу неизоставно мора  учествовати у   обреду књижевне иницијације сопственог еснафа. Видео сам по њеном погледу да је то сматрала и као питање части, оданости професији, па чак и као родољубиви чин. Ја сам, међутим, ствар видео другачије. Награда не тражи само дело , награда тражи и писца. Заправо,  жири пре свега тражи писца! За чланове жирија писац мора бити у тренду или још прецизније, он мора бити модеран . У неким случајевима из прошлости, он  је морао бити и политички подобан. Дакле, хтели-не хтели, морамо рећи , уз ризик да проблем упростимо, да књижевност и мода  иду паралелним колосеком.             Сложићемо се да има модерних писаца и да има оних који то никада неће бити или , како би то

  ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ ШТА ЈЕ ПРИЧА             Прича је човекова исконска потреба за општењем са вечношћу и пут ка савршенству. Она је несумњива потврда његове збуњености, запитаности и усамљености. Њом човек хиљадама година на хиљаду нових начина поставља иста питања, уверен да ће баш њему провиђење показати онај камен испод кога је , као златна рибица, прикривен онај тражени одговор. Све у свему, прича је човекова чудна потреба да другима прича о себи,  верујући да прича о друг има .

             ОЦЕЊИВАЊЕ ШКОЛА И КРИЗА СРПСКОГ ОБРАЗОВАЊА Чини нам се да нико неће порећи чињеницу да већ десетак година тиња једно широко незадовољство стањем у српској просвети. То незадовољство постоји у народу, међу просветним радницима, ученицима и студентима.  Можда су једино лажно задовољни политичари, будући да је њихов задатак да умножавају оптимизам и обећања у боље сутра.  Не желимо овом приликом говорити о финансирању просвете и материјалном положају просветних радника. О томе је много говорено и писано а, у општој државној беспарици, тешко да се нешто значајно може побољшати. Подстицај за ово реаговање је  недавно објављен текст у Политици о оцењивању школа. Верујем да је ово оцењивање заиста било последња кап која је прелила чашу незадовољства.             Српска просветна „власт“ већ десетак година тумара  и бауља у мраку  квазиреформизма. Већ најмање десетак година праве се стратегије и покушава да се, пресликавањем неких страних модела, некритично накал