Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

            Скорашње обележавање завршетка Првог светског рата у Паризу (изузимајући церемолнијалне бламаже и намештаљке) прошло је у знаку неких неприметних подвала друге врсте. Наиме, приликом сусрете немачке канцеларке и француског председника речено је да су се они састали у оном чувеном вагону где је потписано ПРИМИРЈЕ. Чињенички посматрано (назовимо ствари правим именом) они су се састали у вагону у коме је тадашња Немачка са савезницима потписала КАПИТУЛАЦИЈУ. Очигледно је неко смислио овај еуфемизам да не увреди садашњег савезника коме су порасла крила и ојачала моћ. Исто тако већ можда десетак година у оптицају је другачији назив за Први светски рат. Уместо овог назива појавио се у медијима нарочито назив ВЕЛИКИ РАТ.   Обичном логиком, уз мало аналитике то би значило да је Други светски рат био мали рат а овај ВЕЛИКИ. Зашто? Коме је то потребно?   Јасно је да су велики политички маркетиншки магови желели да преусмере пажњу са једн

                                                                                      Има у нашем језику чудних речи које људи користе а да ни сами не знају њихово право значење. Још мање се може очекивати да они који их користе знају њихово порекло и путеве. Својевремено је Душко Радовић писао песме за децу играјући се тзв. смешним речима. Деца су из тих стихова могла да науче шта значе речи као што су зонозе, шари- вари,   ризи-бизи, папендекл, сумарени, пападаћи.             Наш народни говор је веома богат речима различитог порекла, од тзв. макаронизама до локализанма и архаизама. Ипак, поједине речи су запретане талогом времена и понекда нас могу збунити, пре свега што не знамо њихово право значење и што нам изгледају чудне и смешне. У такве речи можемо убројати и речи СИМТОЂИЛ и САПАНЂИЛО. Ако покушамо да потражимо њихово значење у Матичином речнику пошто је данас он једини комплетан тамо их нећемо наћи. Остаје нам нада да их можемо наћи у Акад

Чини се да разне белосветске новотарије нигде у свету нису наилазиле на такву добродошлицу као код нас. Све што је долазило са Запада већ пола века   се код на   примало   као пожељно и вредно. И не само да је то у широком масама безрезервно прихватано, већ је често улазило у домен политике, науке и образовања. Већ двадесет година скоро термин КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ опседа нашу културну, уметничку и академску јавност. Ако данас на Гуглу укуцате КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ добићете најмање педесетак одредница, од википедијског појашњења термина   до бројних огласа и реклама за курсеве тзв. креативног писања. Ићи на курс креативног писања данас у граду је ИН, као што је и нафакултету знак наводне отмености и прогресивности. Но, пођимо само од назива (имена) КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ. Ко се бар мало разуме у теорију књижевности   лако ће закључити да је реч о буквалном оксиморону . Ако је нешто писање (дакле не   бележење, записивање, дневничарење) оно мора бити креативно. Дакле, ако се тежи у

СТИХОКЛЕПЦИ Особа која је у стању да скарабуџи стих у року од 5 минута.                                                                         Вукајлија Нема човека који некад није пожелео да напише песму и то је, без сумње, племенита намера. Песме су се писале у школским свескама, споменарима, писмима, на салветама а, само они талентованији, успевали су да своје песме објаве у књижевним часописима и књигама. Жанровски гледано, готово је сигурно, да су   љубавне песме биле најбројније. Заљубљени човек је желео да своју емоцију искаже, да је некоме упути или да се изјада белини хартије. И, то је опет било уредно, све до оног критичног тренутка кад је homo liricus пожелео да постане ПРАВИ ПЕСНИК. Ту већ настаје један елементарни проблем који се тиче талента а повезује и са елементарном интелигенцијом и то у обрнутој пропорцији. Елем, што је човек глупљи и неталентованији тим више мисли да је интелигентнији и талентованији. Но, недостатак интелигенције и талента к

            Било би природно да после четрдесетогодишњег рада у просвети могу својим бившим ђацима и студентима кажем нешто лепо, корисно и поучно. Мислим да би и они то очекивали од мене, али, нажалост, време садашње ме упућује на неки сасвим другачији приступ. Ову епистолу морам окренути против себе, готово исто онако како су то чинили неки послератни поштени политичари који су тврдили да Мичуринова калемљена пшеница даје невероватне приносе и да се, будући да је калемљена на пиревини, не мора штити од корова. Неко ће рећи, па добро, свако има право да греши, буде заведен или чак преварен. Уредно, али сад сам ја тај који је говорио да је спас у Мичуриновој пшеници. Што се тиче стручних знања ту баш немам шта себи приговорити, ако нисам био баш најбољи професор онда сам се бар трудио да будем средњи, у оној златној средини, како то и народ каже. Но, што се тиче практичних животних савета, што се тиче елементарних етичких норми па   све до оног о родољубљу и патриотизму, д

                                                            Свему има вријеме , и сваком послу под небом има вријеме . Има вријеме кад се рађа , и вријеме кад се умире ; вријеме кад се сади , и вријеме кад се чупа посађено ; Вријеме кад се убија , и вријеме кад се исцељује ; вријеме                   кад се разваљује и , и вријеме кад се гради .                                                                        Књига Проповедникова , гл . 2.3.              Елем , као што рече Проповедник свему има време и свакаквог времена има . У нашој скоријој историји сећамо се времена националног ослобођења и уједињења , времена обнове и изградње , времена кризе и времена државних реформи . Сећамо се времена мирних , времена ратних и поратних , времена информбироа , времена хладног рата , времена демократије и времена аутократије . Свакаквих се времена нагледасмо у овом