Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

Причао ми је својевремено један пријатељ како се у нашим јужним крајевима некад „наплаћивали“ дугови и „равнали“ рачуни . А наплаћивали су се обично на свадбама и славама, по завршетку, кад њихов непријатељ мало припит уђе у мрак, тада му  се припремала заседа и из ограде чупао најдужи проштак или коц па се овај по леђима премеривао, прангијао све док не падне. Понекад се такав несрећник премлаћивао и из сасвим бизарних разлога: зато што  је неког криво или мило погледао, зато што му нешто није дао и најзад, и зато што је бољи, лепши и богатији. ( Ко је њему дозволио да буде такав, да буде бољи, лепши или богатији?!) У нашем народу од старина опстаје она изрека да ће ти наш народ све опростити, сем успеха. И заиста је тако, само што су данас технике освете другачије. Пре неколико деценија „непријатељ“ се позивао телефоном касно у ноћ и узнемиравао  на различите, често и бизарне, начине. Анонимна писма и поруке такође су били популарни вид узнемиравања и ос

Шездесетих и седамдесетих година још увек је преовладало мишљење о лепоти новинарског позива. Бити новинар у то време значило је бити припадник једног елитног и привилегованог еснафа. Међу млађом популацијом тај мит је био нарочито жив. Кад кажете да сте новинар то је у то време значило да сте интелектуалац, образован човек широких видика и надасве писмен човек. И сâм сам тих година решио да кренем путем новинарства; са осамнаест година почео сам да пишем за локални лист ПОБЕДА а са деветнаест сам добио прву дописничку легитимацију. Не могу описати задовољство кад сам на неким манифестацијама овом чаробном легитимацијом пролазио где остали свет није могао. У то време за нас млађе у рангу божанства су били новинари Мирослав Радојичић, Предраг Милојевић, Ђука Јулијус, Југ Гризељ, Славољуб Ђукић, а у домаћој редакцији главни уредник Божа Милићевић, Саша Симић, Рики Гавриловић, Антоније Стефановић и Миомир Хари Ристовић. И касније сам се дружио са новинарима а

Деда је тврдио : У историји постоји само клање, крађа злата и ништа друго!                                                            Бора Ћосић, Улога моје породице у светској револуцији             У време изборне кампање за америчког председника, писала је штампа, посебно се преко друштвених мрежа истакао извесни Македонац из Велеса који је срцем и душом био за Трампа. И наши радикали на челу са хашким робијашем Војом Шешељем облачили су мајице са Трамповим ликом. Слушао сам и сељаке како испред продавнице, седећи на празним гајбама, и испијајући пиво, орате како ће Трамп бити српска мајка и како ће Шиптари сад најебати. Тврдили су и да је Словенка Меланија ипак дете из бивше Југе па ће и она, као оно Мира Слобу, свог човека наговарати да помогне Словенцима па и Србима. Слушао сам и епске песме које су доконе старине већ спевале о Трампу и пустиле у јавност. Људском роду свануће слобода Донеће је њујоршки војвода Ој Доналде, лице ти је бело

Нигде као код нас тзв. транзиционе промене нису у свет политике и бизниса гурнуле људе који ни у сну нису сањали да ће некоме бити важни и о нечему одлучивати. У тој општој смутњи неки су ни криви ни дужни постали богати а неки богати и популарни. Сећам се тако да у једној нашој серији из тог времена извесни домар, стицајем околности, постаје власник приватне клинике и свом некадашњем директору и познатом доктору се обраћа са “Шта ћеш бре, доцо”. Народу који пола века није знао шта су избори и политричка борба сервирани су тзв. први демократски избори и онда су на сцену, пре свих, ступиле политичке протуве и гомиле увлакача и послушника. Из тих ешелона регрутоваће се добар део тадашње државне апаратуре, а један део тих истих докопаће се и скупштинских клупа па чак и министарских фотеља. Најопаснији међу њима били, наравно, они болесно амбициозни а природно глупи и нешколовани. И представа је могла да почне. Са тв екрана су почели

            Кад сам својевремено као млад професор у Крушевачкој гимназији предавао на смеру за новинарство који се тачно звао култура и информисање , поједини професори су их у шали називали НЕКУЛТУРА И ДЕЗИНФОРМАЦИЈА. После много година испостави се да овај шаљив назив није био без основа. (Но, да не бацим љагу на ту паметну омладину па да неко помисли да су баш они криви за све бољке данашњег новинарства. Већина њих је школовање наставила у сасвим другачијем правцу а неки су, истина, постали и добри и поштени новинари.)             Верујем да ће се данас сваки мислећи грађанин ове наше напаћене земље сложити да се данашње српско новинарство срозало до невиђених низина и да нема тог прашка и сапуна које му може опрати црни образ. Како се то десило да се једна некад пожељна и популарна професија суноврати и постане порокажена?             Кад су Шуварове реформе својевремено лансирале овај смер у тадашњим гимназијама био је то, нема сумње, врхунац популар