ЛЕПО БЕШЕ БИТИ НОВИНАР А ОНДА...
Шездесетих и седамдесетих година још увек је преовладало мишљење о лепоти новинарског позива. Бити новинар у то време значило је бити припадник једног елитног и привилегованог еснафа. Међу млађом популацијом тај мит је био нарочито жив. Кад кажете да сте новинар то је у то време значило да сте интелектуалац, образован човек широких видика и надасве писмен човек. И сâм сам тих година решио да кренем путем новинарства; са осамнаест година почео сам да пишем за локални лист ПОБЕДА а са деветнаест сам добио прву дописничку легитимацију. Не могу описати задовољство кад сам на неким манифестацијама овом чаробном легитимацијом пролазио где остали свет није могао. У то време за нас млађе у рангу божанства су били новинари Мирослав Радојичић, Предраг Милојевић, Ђука Јулијус, Југ Гризељ, Славољуб Ђукић, а у домаћој редакцији главни уредник Божа Милићевић, Саша Симић, Рики Гавриловић, Антоније Стефановић и Миомир Хари Ристовић. И касније сам се дружио са новинарима а