Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

У прошлом веку се сматрало да су кафане једна посебна врста универзитета. Те универзитете прошли су најзначајнији умови српске науке и културе. У њима су склопљени најзначајнији договори и  савези, написани многи манифести и прогласи. У њима су испеване многе песме и рођене многе прве љубави.  У Београду  где сам провео најлепше студентске дане се знало ко седи у Шуматовцу , ко у Клубу књижевника , ко код Мадере а ко код Коларца . Највише студенстки сати и дана провео сам на Коларцу , ресторану Душанов град код Знака питања ,  а кад је нешто требало да се брзо поједе, код Пролећа преко пута Танјуга . Кад смо деведесетих година неколико мојих колега и ја ходочастили по тзв. научним скуповима и књижевним вечерима диљем бивше велике нам домовине, знало се да је завршница сваког таквог састајања била у кафани. Неко од нас је тада смслио ону шаљиву максиму да је после књижевне вечери још боља књижевна вечера. И то је заиста било тачно. У кафани су били сви опуштенији а пиће ј

         Питала ме је једном једна времешна госпођа  како је могуће да још увек нисам прочитао овогодишњег добитника НИН-ове  награде. Кад сам јој одговорио да  сваког награђеног писца читам са задршком од годину дана, још се више зачудила. Сматрала је да, неко ко се бави књижевношћу неизоставно мора  учествовати у   обреду књижевне иницијације свог еснафа. Видео сам по њеном погледу да је то сматрала и као питање части, оданости професији, па чак и као родољубиви чин. Ја сам, међутим, ствар видео другачије. Награда не тражи само дело , награда тражи и писца. Заправо,  жири пре свега тражи писца! За чланове жирија писац мора бити у тренду или још прецизније, он мора бити модеран . У неким случајевима из прошлости, он  је морао бити и политички подобан. Дакле, хтели-не хтели, морамо рећи , уз ризик да проблем упростимо, да књижевност и мода  иду паралелним колосеком.            Сложићемо се да има модерних писаца и да има оних тврдоглавих који то никада неће бити или , како би т

Прво нас је Запад научио брзој храни, најпре преко такозваних експрес ресторана, а потом нам је убацио Мекдоналдс сплачине које можете  да покупите са пулта док седите у ауту. Италијани су нас научили брзом испијању еспреса, онако како Руси испијају вотку. Кодак нам је понудио полароид фотографију која одмах излази из апарата. Све је брзо , ништа лагано и темељно . Све то било је намењено сваком од нас , као и фармерице, панталоне америчких шталмајстора. Све је доступно, привремено, треба га брзо узети и брзо отићи. Узми, употреби  и баци . Тако је и Ерика Џонг описала мушкарца из перспективе жене. Ништа не мисли, ништа не питај јер то раде сви.   Данашње време не зна за мерачко испијање кафе, не зна за вечере које трају по неколико сати.  Данашње време не зна за босански ћеиф где се на клупици испред куће седи сатима и гледа и повремено коментарише оним свезначећим ЈАх! Тада се полако  ходало, полако мислило и темељније мислило.Чувени ходољубац Зуко Џумухур испричао је је