ДВОСТРУКО ЛИЦЕ КЊИЖЕВНОГ КРИТИЧАРА
Нико се још није сетио да напише морални кодекс књижевног критичара. Неко ће рећи, види човека шта прича, све смо уредили кодексима па још остало да критичаре постројавамо. Али нажалост, ово запуштено поље српске духовности права је баруштина неморала, ливада где се гурају и ногатају разни гнуови, пијанци , људи без савести и морала. Написаће вам они критику за једно пиће на шанку, а рецензију за један ручак у периферијском бирцузу. Данас ће вам написати позитивну критику , дизаће вас у небеса, поредити са Достојевским, а сутра ће вас у другом гласилу пљували као најгору багру. АЛИ, али, има један књижевни критичар који то неће урадити ни за живу главу. Сачувај боже да он тако нешто уради. Тај критичар се зове проф. др ГОРАН МАКСИМОВИЋ. Ево на пример о мени је писао све најлепше, не може боље. У рецензију за приручник Књижевноманија - увод у књижевност , „Либер“ Нови Сад, „Театар За“ , Београд, 2003. је написао да сам „ искусни методичар српске књижевности и ј