ЖЕЛЕЗНИЧАРСКИ БИФЕ У СТАЛАЋУ (Један доживљај из 1978.)
Железничко троморавско раскрсје настало још у претпрошлом веку, кад је кнез Милан поставио прве железничке шине, може да вам исприча хиљаду прича. Или хиљаду и две, бар за ту једну више од Шехерезаде. Али прича за себе је засигурно железничарски бифе у Сталаћу. То чудно гнездашце за уморне железничарске душе и остали поштени свет, смештено је на спрат станице, иза једног неочекиваног ћошка, између главне станичне ресторације и чађаве чекаонице. До његових врата ће вас повести трошне дрвене степенице и климави рукохвати па ћете одмах стећи утисак да се налазите испред последњег напуштеног рударског салуна Дивљег запада. И кад вас изнад степеничног завијутка, дочекају врата и поздраве шкрипом налик на оне из хорор филмова, осетићете прво мирис скаре и мирис љуте шкије која вас неодложно тера на кашаљ. Тај мирис, чини се, ту станује још из времена првих Обреновића. У полумраку ове неугледне просторије која вам прво показује свој давно олајисани пото