Постови

Приказују се постови за април, 2015

ЖЕЛЕЗНИЧАРСКИ БИФЕ У СТАЛАЋУ (Један доживљај из 1978.)

Слика
            Железничко троморавско раскрсје  настало још у претпрошлом веку, кад је кнез Милан  поставио прве железничке шине, може да вам исприча хиљаду прича. Или хиљаду и две,  бар за ту једну више од Шехерезаде. Али прича за себе је засигурно железничарски бифе у Сталаћу. То чудно гнездашце за уморне железничарске душе и остали поштени свет, смештено је на спрат станице, иза једног неочекиваног  ћошка, између главне станичне ресторације и чађаве чекаонице. До његових врата ће вас повести трошне дрвене степенице и климави рукохвати па ћете одмах стећи утисак да се налазите испред последњег напуштеног рударског салуна Дивљег запада. И кад вас изнад степеничног завијутка, дочекају  врата и поздраве   шкрипом налик на оне из хорор филмова, осетићете прво мирис скаре и мирис љуте шкије која вас неодложно тера на кашаљ. Тај мирис, чини се, ту станује још из времена првих Обреновића.             У полумраку ове неугледне просторије која вам прво показује  свој давно олајисани пото

АЛЕКСИНАЧКА БАШТА – КАФАНА БЕЗ КРОВА

Слика
             Алексиначка Башта је кафана  три годишња доба – кафана касног пролећа, дугог топлог лета и ране јесени. То је и једина кафана без крова, сакривена у крошњама липа и  кестенова или кестенова и липа, тога се баш не сећам добро  будући да говорим о оној Башти од пре четдесет и више година.  Извирила је из старе и неугледне зграде  између содаџијске радње и зелене пијаце и сместила се баш усред центра града, свима на корист и услугу. Кад се овде каже видимо се у Башти , то је било одвећ јасно, јер само је једна Башта . Али ова башта није врт ни перивој, није ни повртњак , ова башта је састајалиште људи свих божјих занимања и фела.  Зато и није вредно говорити о Башти као архитектонском знамењу или цветном врту,  већ као састајалишту људи, оних који само натрче и нервозно искапе своје пиће и оних доконаша који баш не маре за посао и сатницу .  Могли су се тамо видети домаћини огрнути сукненим копоранима са шубаром на глави, градски таљигаши и носачи, говорљиви продавц

ТОМБОЛА У МИТРОВИЦИ

Слика
Само у дубокој провинцији постоје нека кужна места у којима се  укрштају људска беда, безнађе  са шарлатанском вером у боље сутра које само што није пристигло. Срећу се на тим местима гладни и припити, сулуди у јуродиви, разочарани и изневерени, поштењачине и хохштаплери. Једино тамо вас нико не пита за националност и вероисповест, школску спрему и имовно стање.  Нигде  нећете видети ружније место на коме се очекују  најлепше ствари.  Сам ђаво је изгледа одредио да неко свој срећни згодитак очекује у таквој руини, у таквом  сумраку и густом диму  измешаном  с мирисом прашине, просутог пива, јевтине ракије и загореле масти. Такво кужно место је ТОМБОЛА у Митровици. Неугледно место у сред центра града, сакривено и изгубљено између пиљарских излога и запуштеног дрвореда. На табли изнад врата  која су увек отворена стоји податак о радном времену . Не сећам се више шта је тамо тачно писало али, изгледа да је могло да пише  : ради до последње паре. Ако ту прођете у неки час пажњу