Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

Повод за овај текст је јадиковка познатог српског писца Мирослава Јосића Вишњића који је објављен у Политици од 18. маја ове године. Наиме, Јосић Вишњић се јада културној јавности како су га завлачили уредници Српске књижевне задруге (СКЗ или Секазаге, како он написа). Нема разлога да му се не верује јер оно што се последњих година дешава у српском издаваштву наличи на јурњаву остарелих мишева по празним преградама старог кухињског ормара који још мирише на сир и кобасице. И да појаснимо  ко су мишеви а шта је ормар. Мишеви су бивши државни писци и учредници навикнути на државне субвенције и лагодан живот а ормари су зграде , просторије и редакције бивших угледних државних издавача. И као што мишеви у старом кухињском ормару мисле да ће се храна у фиокама волшебно појавити, тако и наши учредници ( Јосић се жали на теразијског Мила, а ли то може бити и неки теразијски Ђого или Ного, свеједно) мисле да ће се држава обогатити и добацити новце да они пишу и отписују, уредникују и з

            У време кризе „државна јасла“, како народ воли да каже илити дословно  буџет, како се стручно каже, најбоље су и најсигурније прибежиште. Државни службеници који примају плату из буџета су под сигурним државним кишобраном, али  они који нису такве среће у кризно време налазе  стотину начина да откину део буџетског  колача.  У последњих четрдесетак година  из буџета или од порсеких обавеза грађана Србије исплаћиване су тако лажне борачке пензије (било их је), лкажне инвалидске пензије ( и сад их има), сумњиве националне пензије (одскора) ,  накнаде хашким оптуженицима, накнаде за штетно или погрешно склопљене уговоре („случај сателит“), накнаде за туче белом свету ( „случај Ковачевић“), накнаде за изгубљене спорове руководећих људи ( на стотине), накнаде голооточким затвореницима, накнаде за фантомске штедње пирамидалних банака ( стара  штедња , потрошена ко зна где) накнаде за конфисковану имовину у време комунистичке власти, накнаде за наводно оштећене од попл

  Један незавршен есеј Логика новца , логика трговине  и логика зараде управљала је вековима на пут људе различитих крајева, различитих вера, нарави и обичаја. Баш као што су ветрови на небу управљали облаке, час на једну , час на другу страну,тако је трговачка страст управљала  људе. А трговац и трговачка страст постоји у сваком човеку, какав год он био – сељак или племић, радник или интелектуалац, мушарац или жена. Нема силе ни оружја ни закона ни границе која их је  у том послу може зауставити. Они су  на пут трговине кретали енергијом лососа  у време парења. Дужина пута није била битна ако је зарада била изгледна и обећавајућа. Историја сведочи о многим трговачким путевима:  о путу соли о путу свиле и многим сличним путевима.  У трговини нема идеологије, нема вере ни политике – све је само логика зараде и процента. У трговини постоји само један језик – језик новца, понуде и потражње. Тај језик је као есперанто , сви га разумеју, а будући да почива на бројкама , то је р