Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

                Има таквих посебних места која нису ни бифеи ни кафане ни ресторани   а по ономе што се у њима догађа и чинодејствује   по многоме наличе кафани. Шездесетих и седамдесетих година такво место беше вајарски атеље Димитрија Симића. О догађајима у том волшебном месту већ сам писао у књизи Живописци коју сам објавио деведесетих година минулог века. Подсетићу оне који су читали а обавестити оне који нису читали да се прича звала Димитрије Симић се одликује бранећи светог Луку – истинити апокриф о усекованију живописца .             Тих година негде, баш тачно не знам да сведочим, Димитрије и ја смо били професори Крушевачке гимназије. У Гимназији, као озбиљној школи која је високо изнад улазних врата имала натпис Реална гимназија , по природи ствари, није могло било занимљивих прича. Занимљиве приче догађале су се углавном у Димитријевом атељеу у тадашњој улици Милоја Закића.   Сви су знали да је Димитрије одмах након одржаних часова одлазио у атеље, а атеље, како беше

  КОЛАРАЦ И ДЕВОЈКЕ У ЛЕТЊИМ ХАЉИНАМА   Не знам зашто баш ове самотне вечери Док ми се зидови примичу, мислим на вас, Девојке у шареним, летњим хаљинама Драган Јовановић Данилов, Девојке у шареним, летњим хаљинама   Кад у пролеће оживе кафанске баште и кад улица проговоре, на челу те колоне постави се Коларац , наше омиљено састајалиште. А ко смо то ми, написано малим словом. Па студенти филологије и филозофије из комшилука, заједно са братском заједницом из уметничке Академије. У паузи између предавања, у подне, после танког ручка у мензи код Три костура, касно поподне или предвече, дангубили смо и доконали у башти Коларца посматрајући лепе Београђанке, распојасане и скоро припремљене за лето. Не промичу нам ни згодне снаше, манекенке, напирлитане студенткиње, глумице и балерине, певачице и банкарске службенице. Милује нас мирис њихових парфема кад се очешу о наше столице и лепо нам је кад нас погледају, ма како то било случајно и безначајно. Све што је женско и лепо изл