ПРОЈА СА ЧВАРЦИМА КОД ДИМИТРИЈА

 

 

            Има таквих посебних места која нису ни бифеи ни кафане ни ресторани  а по ономе што се у њима догађа и чинодејствује  по многоме наличе кафани. Шездесетих и седамдесетих година такво место беше вајарски атеље Димитрија Симића. О догађајима у том волшебном месту већ сам писао у књизи Живописци коју сам објавио деведесетих година минулог века. Подсетићу оне који су читали а обавестити оне који нису читали да се прича звала Димитрије Симић се одликује бранећи светог Луку – истинити апокриф о усекованију живописца.

            Тих година негде, баш тачно не знам да сведочим, Димитрије и ја смо били професори Крушевачке гимназије. У Гимназији, као озбиљној школи која је високо изнад улазних врата имала натпис Реална гимназија, по природи ствари, није могло било занимљивих прича. Занимљиве приче догађале су се углавном у Димитријевом атељеу у тадашњој улици Милоја Закића.  Сви су знали да је Димитрије одмах након одржаних часова одлазио у атеље, а атеље, како беше, на згодном успутном месту, привлачио је многе пролазнике а нарочито оне жељне разговора, кафенисања и добре капљице.

            Димитријев атеље беше једна огромна негостољубива собетина у којој су се на постољима сушиле глинене главе, неке завршене а неке увијене у мокре и прљаве крпе. Крај зида беше неколико столица и једна разваљена клупа, једна стара рерна са две рингле од којих једна већ дуго није била у употреби. Била је ту нека олупана џезва, неколико шоља, неколико чаша, један старински балон и доста разнобојних флаша. На чађавим зидовима билу су исписани Димитријеви афоризми. Радознали посетици су се ту могли  да се обавесте о маестровим ставовима о животу, о уметности, о женама и о његовој приватној филозофији.

            Ја нећу писти о Димитријевом стварању, о кипарским вештинама у које се већина нас није много разумела. Вреди причати о разговорима који су се тамо водили, али ме сећање већ издаје па не могу сведочити и препричавати,  као што не могу  рећи ко је тамо све навраћао. Ето, знам да су многи навраћали да се окрепе пићем и кафом а они прави зналци се нису много нећкали ако би их Димитрије понудио својом чувеном пројом са чварцима. А проја је била чудо. Очас би је Димитрије замешао у некаквој алуминијумској тепсији, потом је стављао доста оних пијачарских чварака па у рерну.  Кад атеље испуни мирис чварака загореле масти, у чаше се сипала Рубинова ружица и онда је настајало право угађање души и утробију. Пиће је терало на глагољивост, весеље и песму. Понајвише причане су анегдоте о уметницима, колегама и тзв. градским фацама. Најбитније од свега да овде нико није журио нити гледао на сат. Сви су имали све време овог света.  Почесто иста дружина се сaтастајала и у дворишту атељеа где је Димитрије, у недостатку нечег бољег, пекао кокошку на ражњу. А каква је та кокошка била тек. Чак и кад би  загорела или ватром осмуђена она је дружини била попут најукуснијег печења. Сви су, без устезања и без кафанског прибора, чепутали кокошку и ломили хлеба, онако масним рукама, као у нека времена из детињства човечанства. Тако је то било и нико није налазило да ту нешто није ваљало. Истина можда би се на овај призор згрозила нека дама пролазница или каква бака која је била навикнута на ваљани кућевни ред. По неки глас о тим чудним гозбама па и пијанкама долазио би и до школе, али ни тамо нико није замерао старом професору.  Знали су они за све те несташлуке свог омиљеног колеге и осведоченог боема. Сви су уметници такви, рекли би многи . Нема се ту шта поправљати, а ако би се и хтело, сад је већ било посве касно.

            И ето, прођоше године и дође неко друго време. Уметници су побегли из својих атељеа. Раде ваљда по кућама, помислио би неко. Зграда атељеа је урасла у коров, врата се расушила, кров подао а на прозорима се појавиле рупе. Чак ни дечаци љубитељи графита не улазе тамо да на зидовима испишу неки свој афоризам.