СТИХОКЛЕПЦИ

СТИХОКЛЕПЦИ

Особа која је у стању да скарабуџи стих у року од 5 минута.

                                                                       Вукајлија

Нема човека који некад није пожелео да напише песму и то је, без сумње, племенита намера. Песме су се писале у школским свескама, споменарима, писмима, на салветама а, само они талентованији, успевали су да своје песме објаве у књижевним часописима и књигама. Жанровски гледано, готово је сигурно, да су  љубавне песме биле најбројније. Заљубљени човек је желео да своју емоцију искаже, да је некоме упути или да се изјада белини хартије. И, то је опет било уредно, све до оног критичног тренутка кад је homo liricus пожелео да постане ПРАВИ ПЕСНИК. Ту већ настаје један елементарни проблем који се тиче талента а повезује и са елементарном интелигенцијом и то у обрнутој пропорцији. Елем, што је човек глупљи и неталентованији тим више мисли да је интелигентнији и талентованији. Но, недостатак интелигенције и талента код будућег песника веома често је надомештала упорност. Наш homo liricus тако почиње убрзано да стихотвори, гомила стихове, строфе и риме и упоредо напада институције и важне појединце с намером да благослове његово писаније. Следи потом читав низ поступака подређених циљу, а циљ је само један - БИТИ ПЕСНИК. Будући писац прво поптражи своју сабраћу, нарочито ону која седе у неким удружењима па макар се оно звало завичајни клуб, удружење књижевника или удружење љубитеља лепе речи. Разуме се, они га одмах прихвате и приме јер и они , као и он, мисле да су заједно јачи. Потом следи синхронизовани напад на издаваче и уреднике а, кад ту добије извесну наду, он креће у напад на спонзоре, богате појединце, значајне политичаре и чуваре каса и печата. Ако му упорност уроди плодом и испечата какву збирчицу онда креће у последњи напад на културне институције а, све с циљем да се новонаписано дело промовише. Ту препреку савладава лакше, нарочито ако  закупи какву салу локалних култутрегера или салу дома културе (Пожељно је да сала буде што већа а позорница висока.)  Говорнике-водитеље-модераторе, критичаре и глумце ће такође лако пронаћи, будући да су њихове тарифе много прихватљивије. Да би догађај био богатији поета се потом растрчи по школама, нарочито музичким, по месним заједницама и тзв. кудовима. Лако сабере и ту критичну бројку свирача, ма били они фрулаши, гајдаши или ћеманисти, а посебно би га обрадовало ако би то, на пример, био неки ватрогасни дувачки оркестар; добро, хајде нека буду макар и они што се свирају на сахранама. Кад се све то срећно заврши, онда поета почне да врбује новинаре и тзв. медије. Није му био довољан број од стотинак присутних рођака, комшија, школских другова и радозналих  грађана, треба то да види и тзв. шира јавност. И ту препреку савлада некако јер му од оне пројектоване бројке бар половина заврши посао. И, кад ви, драги моји, помислите да је ту крај, видећете да тек сад креће један нови почетак. Славе гладно створење почне да обилази школе и, уз подмићивање, учитеља и наставника оба пола, продаје своје новорођено поетско чедо. За време те захтевне кампање поета има још један циљ који је круна свих пређашњих циљева: да се нађе у ђачким читанкама. ОН, раме уз раме, са оним великанима које је као ђак учио напамет. (Истина, морамо напоменути  да му то тувљење и запамћивање није ишло понајбоље. Но, из љубави према поезији, која се већ тада наслућивала, он би измеморисао задате стихове). Јасно је и њему да ће тај последњи, али узвишени циљ најтеже постићи. Па добро, ако то не може, нека буде да му се књига преведе на неки страни језик,  макар био и неки комшијски. Једнко важно је и то ако га неки грешни критичар уврсти у какву антологијицу или ако га позову на неко песничко посело.  Готово се подразумева да такав новостворени песнички индивидум често наступа на разним народним манифестацијама које организују његова сабраћа сличног талента. Ту се и он  најбоље осећа јер, ко ће  га најбоље разумети ако не онај кога је спопала иста уметничка мука.

Не би ваљало да не споменемо да ове њихове манифестације имају и своју иконографију и костимографију. Пожељно је да место догађања буде необично и изузетно, крај воде, испред пећине у расцветалом воћњаку или у старом винском подруму. Многи од њих носе повелике шешире, шарене шалове, даме егзотичне фризуре. Почесто се ту задими и по која лула, ако има млађих, може и по који стидљиво припаљен џоинт.

Homo liricus од свега највише воли сајмове књига. Тада се свечано облачи и штандовима великих издавача приступа као црквеним вратима. Купује много књига,  пуни цегере и торбе како би привукао пажњу било ког важног. А ако га на сајму пресретну какви новинари-анкетари он то доживљава као божју промисао. И, тада обично успева да протне неки свој стих, обавезно мудроносан и чврсто увезан римом. И све то опет и опет бива уредно али му понекад баш не буде јасно зашто га неки називају песником а неки стихоклепцем. Шта ћете, такав смо ми народ.