Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

Човек је дете у малом. Читалац књига је дете које вири кроз кључаоницу или отвара фиоку коју му родитељи бране. Читалац је поводљиви воајер који од литературе очекујуе пре свега узбуђење, чудесно, фантастично. Књига је за њега дрво са забрањеним воћем које ће он већ у први сумрак обрати. Сећам се једног догађаја из  детињства који ће претхоно најбоље потврдити. Живели смо у једној кући, моји родитељи и наши рођаци. У једној заједничкој просторији наш рођак је сместио своју скромну библиотеку. Библиотека је била доступна укућанима па и мом млађем рођаку и мени. Рођак нам је рекао да све књиге можемо читати сем једне, најобимније. Рекао је: она није за децу. Е, ту је била грешка. Рођак и ја смо  пожелели да прочитамо баш ту, забрањену.  Књига се звала Шљивин цвет у вази од злата а зачудило нас је и то што је уместо имена писца стајало АНОНИМ. Неких четири стотине страница прочитали смо у једном даху. Схватили смо убрзо и зашто ова књига „није била  за нас“. Било

                                                                 Срео сам у животу много различитих људи који су били опседнути писањем. Било је међу њима необразованих, делимично образованих, али и оних са факултетском дипломом.  У већини случајева била је то нека тежа патолошка опседнутост. Објављивање књига се у њиховој свести доимало као овоземаљска мисија а писање као божански налог. Сви су се они  углавном могли сврстати у две групе: у оне који су били књигољупци односно љубитељи лепе књижевности па, самим тим, и писања, и оне који су у писању видели нешто што ће утврдити или побољшати њихов друштвени статус. Сећам се тако како ме је оскудних деведесетих извесни моћни директор молио да му рецензирам и приредим књигу песама. После читања те квазипоетске логореје рекао сам му да из рукописа морам избацити две трећине песама. За дивно чудо, сложио се. (То, разуме се, не би ишло лако са оним занесењацима из прве групе.) Предложио сам  такође да се неке песме морају