Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

У мајчици Србији лаж је врлина. За политичарске лажи и обећање већ знамо. Могу они ујутру да нам кажу да је данас уторак а увече ће рећи да је четвртак.  Знамо већ и за лажне силиконске груди, лажне задњице, лажне нокте и трепавице, али нам у мимоходу пролази лажно представљање. Дефилују поред нас лажни професори, лажни правници и „дрвени адвокати“, надрилекари, лажни доктори , лажни стипендисти иностраних влада а, бога ми, све је више ЛАЖНИХ АКАДЕМИКА.  Један мој врли колега је пензију зарадио лажно се представљајући као професор доктор (проф. др) а био је само асистент и вечито се „постројавао“ са асистентима. Цела два департмана знају о коме је реч, али зашто да га ја разоткривам кад нико други није хтео па чак ни онај који је за то по закону био обавезан. Знам другог, назови колегу, који се представљаа као академик. У ствари можда је он и стварно академик јер засигурно има више свеченаих академија  и неколико оних сеских из дома културе. Најчудније од свега што ти Минхауз

                                                            У штампи и на друштвеним мрежама појавио се ових дана текст Љубивоја Ршумовића којим се указује на тежак и понижавајући статус писца у нашем друштву. Рекло би се ништа ново. Статус писца па и већине уметника је такав откад је века и света. Истина, постоји увек један мањи број појединаца који су пробијали националне оквире и који се нису жалили на тежак живот и лош стандард. То су напросто неке истине, да не кажем аксиоми, који траже једно дубље социолошко промишљање. Повод за овај текст заправо је реакција неких млађих писаца попут Дејана Стојиљковића и Игора Маројевића који устврдише да од књижевности лепо зарађују и богато живе. Лепа прича која ће можда побудити завист оних који с муком намичу спонзорства за своја писанија и којима издавачи не дају ни пребијене паре.  Исто тако та бројна војска списатеља који годишње само НИН-овом жирију добаце по 150 романа не може ни сањати о маркетиншким кампањама и видљ