ОРДЕНИ, МЕДАЉЕ, КОЛАЈНЕ И ПРИЗНАЊА

 

Орден од латинске речи ordo ред, имао би значити припадање реду, а припадање реду означава посебност и издвојеност од масе или пука. У данашњем значењу орден је одликовање за грађанске или војне заслуге, али данас се користи и у верске и еснафске сврхе. У основном смислу сва одликовања су етичка или естетска категорија. Дакле, одликоване особе  требало би да недвосмислено, у етичком или естеском смислу, задовољавају строге критеријуме институције, организације или државе.  Тако, рецимо, данас нико не може спорити одликовања српске хероине Милунке Савић, мајора Тепића или Нобелову награду Иве Андрића. Власници одликовања су и многи непознати и безимени хероји, дакле, обични људи из народа.

Ипак, после Другог светског рата, чини нам се, почиње да се јавља „инфлација“ одликовања. То свакако започиње комунистичким удворичким додељивањем трећег Ордена народног хероја маршалу Титу а онда се наставља умножавањем тзв. споменица па све до данашњем додељивању националних пензија појединим, наводно врхунским уметницима и тзв. „културним и јавним радницима“.  Партијска припадност, то су многи знали, био је најпречи пут до одликовања и признања. У народу се све чешће могла чути она реченица „Мајку вам вашу, све сте обесмислили“. Деветдесетих година, не случајно, у народу је кружио виц који отприлике овако гласи : „Среле се две проститутке па  једна пита ону другу како јој иде посао. Вели ова, никако. Спала сам на шофере и беспариће па једва преживљавам. А како ти, запита колегиницу. Никад боље, вели ова, учланила сам се у ЈУЛ и лова до крова. Хајде и тебе да учланим. Другарица застаде, размислили па рече:  Па да, само ми још та срамота треба“. Ето, преживели смо и таква времена. Но, та времена су прошла, али су навике остале. Што је најпоразније и црква је делила одликовања неким политичарима са именима великих светитеља за које је цела нација могла сведочити о њиховој нељудскости и неморалности. И што је још горе од горег да су им и они достојни духовници морали узвикивати: достојан јест!! Е, кад је ту кап прелила чашу, политичари су у том смислу у политичком мешетарењу могли свашта правдати. И ордење и националне пензије и медаље и колајне и одликовања су почели добијати нерадници, партијски доушници, људи без карактера. Дошло је скоро до те црте да би најисправније и најмање штетно било ако би се таква признања одбијала. Но, сјај одликовања, страх од замерања са вишњима и могућа корист, потирала је такво осећање. Тако су се мешали достојни и недостојни, вредни људи и медиокритети и више се није знало шта је шта и ко је ко. Заправо то је био и циљ политике. Одликовања су постала платежно средство политике или сламка спаса за посрнуле и прокажене. Дошла су таква времена кад је поштеном човеку срамотно да на груди качи одликовања и да се показује. Штета је таква да је никад нико неће исправити. Политика је тако свесно подривала државу и систем вредности а морал је, како рече један некадашњи политичар, протерала кроз црева.