СПЕЦИЈАЛНА ОПЕРАЦИЈА И ЊЕН УТИЦАЈ НА РАЗВОЈ КЊИЖЕВНИХ И РЕТОРИЧКИХ ЖАНРОВА

 

 

 

Ова свеприсутна специјална операције КОРОНЕ, поред многих опасних и штетних ствари, учинила је и понешто добро. Ето, да човек не поверује, утицала је на развој једног реторичког жанра који уче(в)њаци зову НЕКРОЛОГ. Морам на жалост да констатујем да смо због те специјалне операције изгубили многе умне главе а и подоста локалних величина. Шта се може, корона не бира. Но, све ми се чини да је много, баш много, плачљивих  некролога написано и изговорено о овим локалцима који су за мало па постали национални и интернационални. Они су некако били ближи народу и народ их је волео као својту, како каже наш сељак.

            И шта тамо чусмо и прочитасмо? Па рецимо овако: покојник је био значајан културни и јавни радник који је веома ценио јавно изговорену реч, јер реч ОБАВЕЗУЈЕ. (Како је то мудро речено!) Био је члан многих одбора, пододбора, комисија, делегација, жирија. Био је члан многих клубова и удружења. Повераване су му многе функције, што плаћене, што неплаћене. Био је посланик, делегат, одборник, био је иницијатор, предлагач, конспиратор и инспиратор, био је оратор, и то какав. А кад треба знао је мудро да ћути и ако га питају каже како је то веома комплексна ствар и да се о томе мора повести широка расправа etc,etc.

            Ето, тај њихов омиљени лик, а сад само покојник, био је носилац разног ордења, медаља, похвала, повеља, указа и приказа; добитник је многих ленти, сребрних и златних значака. Његов лик је приказиван у свим првим редовима, испод свих славолука и ватромета. Није било дана да његов лик не заблиста на локалним телевизијама, у локалној штампи у свеприсутним фабричким листовима (млађима се мора објаснити шта то беше) и зидним новинама.

            У тим опроштајним срцепаратељним говорима обавезно се наглашавало колико је покојник био одан власти и како је увек волео да се лично представи новом градоначелнику и владајућој елити а то све јер је био родољуб и локалпатриота. А ти говори били су дугачки, препуни општих и посебних места. Било је ту и оних максима попут оне које је изречена након смрти једног Јаше званог Продан, то по презимену, разуме се, а она је гласила: Јаша Продан, Титу веран, краљу одан.

Ето, дакле, драги моји, тако се развијао један реторички жанр, потпуно спонтано и неочекивано. Ко би рекао да то може, али,видите, могло је и то само тако. Него како!