КАД ВАМ ОЧЕВИ ДОВИЈУ РАТ

 

КАД ВАМ ОЧЕВИ ДОБИЈУ РАТ

(Удес моје генерације)

 

Све срећне генерације наличе једна другој а свака несрећна генерација несрећна је на свој начин. После реинтерпретације ове Толстојеве мисли сетих се за почетак и оне мисли Милорада Павића да нема ничег горег но да вам очеви добију рат. Наизглед парадоксална мисао упућује нас на дубље промишљање зашто  би то било лоше да вам очеви добију рат. У суштини нема ничег лошег, али добијени рат  је у свим временима и свим друштвима подразумевао поратну „деобу плена“.  Победнички венци и одликовања су подразумевајућа ствар а много конкретнија ствар биле су борачке пензије и надокнаде а потом и значајна места у државној служби. Истина, пензије су понекад биле и лажне, али оданим друговима се морало прогледати кроз прсте.  Моја генерација, нажалост, припала тој групацији генерација чији су очеви добили рат. Дакле, све оне генерације педесетих осуђене су да трајно и дубоко остану у сенци генерација тридестих. Верујем да се ова тврдња може прихватити уз све опасности која у логичарском послу носи операција познатија као уопштавање.

Чекао сам готово четрдест година да са довољне временске дистанце проценим положај и учинак моје генерације у једном друштву које је је тумбано, покрштавано и преобраћано на више начина, али увек по вољи наши очева који су добили рат. Без обзира на све победе наших очева ми смо дуго живели у сиромашном друштву које се тешило лепим обећањима и веровањем у светлу будућност. У техничком и технолошком смислу ми смо били сведоци и учесници појаве и масовне употребе радија, рађање телевизије, митологизације филма па све до појаве тзв. информатичког доба које је почело Галаксијом и Пекомом ( првом компјутерском направом) па све до мобилног телефона и вештачке интелигенције. Многи данас неће знати да смо почели живот у сиромашној земљи  и да је први радио пријемник за нас био тзв. детектор. Реч је о малој примитивној радио справи која је као антену користила поцинковани олук, онај олук који је имала свака мало боља кућа. Елем ако смо желели да останемо у седлу друштва које прати технолошке токове морали смо научити и оних педесетак енглеских речи које би нам дале шансу да се укључимо у долазећу информатичку еру. Нажалост, моја генерација је била системски приморана да учи, руски и француски и да гаји презир према фашистичком немачком и тамо неком енглеском језику. Разуме се, нису сви били спремни да уђу у такву авантуру па су до дана данашњег добауљали једва до мобилног телефона са тастатуром. Знао сам и оне који су у постојећоем образовном систему добацили и до професора универзитета а да нису умели да уђу на интернет или да, уместо класичне писаће машине, користе word. Упркос свему, за њих немам разумевања.

За разлику од ових техничко-технолошких проблема, моји генерацијски другови имали су много веће препреке које им је постављало комунистичко па  социјалистичко друштво а још горе оне које им је постављало тзв. социјалистичко самоуправно. И кад смо падом Берлинског зида и падом префарбаних комуниста оличених у лику уклетог  Милошевића, мислили да је ту крај, појавили су се неке нове „демократе“ регрутоване из породица свих пређашњих ића и коленовића. Места за нас из педесетих, плус минус, није било ни лево ни десно. У међувремену смо постали средовечни људи, да не кажем стари или престарели. Није вредело ни то што се добар део нас прошколовао, стекао нека озбиљна знања. Није вредело ни то што смо научили неке друге стране језике ( не рачунајући онај руски и француски). Ништа није вредело. Старо правило да се мораш учланити негде сада је постало још ригидније. Проблем је био у томе што је највећи број тих партија почивао на подаништву и етички накарадним постулатима. Дакле, ако си држао до етике и образа, тамо ниси могао. Ствар нам је ипак појаснио нови, прагматични и многохваљени лидер Зоран Ђинђић који је рекао да ономе коме је до поштења и морала нека да иде у цркву. Уз његову изборну паролу ПОШТЕНО, ово је било истински најпоштеније објашњење. Све си разумео без остатка и фуснота.

Десило се тако да су моји генерацијски другови веома тешко налазила место на друштвеној позорници и да их је вртлог „постреволуционарних“ гибања невољно  бацио на локалну маргину. Кад сам се 1970. године уписао на Филолошки факулет, на престижној групи за југословенску и општу књижевност, после десетак бруцошких дана, десио нам се двонедељни штрајк за који су нам касније објаснили да је био рефлекс студентске буне из 1968. године. И док су се шездесетосмаши шепурили као револуционарна елита, ми смо били неки студентски башибоузук који је хтео да незаслужено преузме славу старијих другова. Тако је моја генерација опет била онај „Јован без земље“. Жестоки шездесетосмаши су добили нека значајна места у државном апарату и дипломатији а они најрадикалнији су робијали своје „заслужене“ казне. Нажалост, ми смо опет касно схватили шта се то догађало на факултету и коме је био упућен онај транспарент на коме је писало ДОЛЕ ЦРВЕНА БУРЖОАЗИЈА.  Било нам је занимљиво што се на факултет могло ући само са индексом и што се велика гомила испред факултета грохотно смејала екипи полиције која је са терасе покушавала да скине онај антикомунистички транспарент.

И док смо ми уписивали регуларне факултете и учили, генерација наших очева је  већ завршавала новоотворене више школе да би после њих доглавила акдемско образовање по разним српским и босанским недођијама. Те тзв. више школе отваране су диљем бивше Југославије, понајвише у Босни, Македонији па и на Ријеци у Републици Хрватској. На тим школама са оскудним програмима и скриптама уместо уџбеника, као ванредни студенти, ти наши очеви долазили су лако до диплома а дипломе су, наравно, биле улазнице за све значајне и повлашћене положаје. Њихови другари су се потрудили да прописима и законским актима изједначе те дипломе са факултетским и они су опет били на добитку. Најтеже од свега је било то што су ти курсистички академци веома осионо и ауторитативно делили лекције новопристиглим јуношама. И шта се ту могло, свако се сналазио на свој начин: неки су отишли у иностранство, неки су посао пронашли тамо где се могло а неки пристали на нова правила игре да се поштено може тражити само у цркви.

Из перспективе данашњег друштва које не умем да именујем, тих седамдесетих година нешто је ипак функционисало: студирање је било бесплатно, становање у студентским домовима није било скупо а такође и храна студентским мензама. Исплаћивани су неки симболични студентски кредити. Истина у домовима се спавало на војничким креветима, собе су кречене једном у десет година, а у студентској мензи си био срећан да, ако закасниш, добијеш купус и салату од киселог купуса. За младе људе који су били жељни науке и напредовања ни ово није била препрека.

На мојој студијској групи беше уписано осамдесет студената, али већ у фебруару, после врло ригидних колоквијума, остало нас је четрдесетак. Многи су брзо схватили да је студирање озбиљна ствар. Сећам се на крају остало нас је двадесетак апсолвената. И као што се у средњој школи понављало и због географије, на факултетима критеријум код старијих професора био је предратни. Кад данас посматрам како су изгледали наши програми и испити онда видим колико је тај стари систем студирања био тврд. Инсистирало се много на запамћивању чињеница, градиво је било преобимно а поједини предмети су се полагали чак и после шестог семестра. Благо речено, ужас. Кад сам после много година постао  професор универзитета видео сам колико је данашњим студентима лакше и колико су професори толерантнији. Било је прилика кад су ми моји тадашњи студенти признали како не могу да схвате како ми старији професори у главама носимо толико чињеница. На моменте сам помишљао како за њих представљам неког ванземаљца и андроида а није било тако. Пре ће бити да их је систем размазио или навикао да се до резултата не долази тешким радом.

Ми тадашњи студенти  смо били фанатици и заљубљеници у књижевност. Мислим пре свега на оних двадесетак апсолвената.

 

                                                                                    Наставиће се