СРПСКЕ ЗАБЛУДЕ И ИНТЕЛЕКТУАЛНА ЕЛИТА

            Чини ми се да нема народа у свету, сем српског, који је векове проводио у мраку заблуда и митоманија. Но, да за ову прилику заборавимо заблуде наших вођа и владара. Задржимо се само на оним заблудама које су у народу гајене као најлепше миришљаво цвеће. За почетак у сећање ми долази слике сеоске свадбе и домаћина који са накривљеном шајкачом ђипа, све у шеснаест, док музиканти свирају Шоту. И та Шота је била обавезно коло, готово као химна. Разуме се, химна се нигде није свирала, али да не жалимо, и она не беше српска, већ свесловенска.  И нико да каже том необавештеном народу да је Шота Галица била Шиптарка која на души носи десетине српских глава. (Шта ли су мислили Шиптари који су све то знали?)

            Ми ђаци ондашње школе у ФНРЈ учили смо да је религија опијум за народ, да су попови затуцане замлате, да се точак историје не окреће уназад и да је друг Тито највећи син нашег народа. Учили смо такође да је средњи век век мрака и да тамо није било ничега сем устајалог мрака. Нико нам није рекао да друг Тито није син нашег народа, да је у Првом рату наше дедове са оне стране Дрине, гледао преко нишана. Знали смо све партизанске офанзиве, али нам нису рекли ко су били Степа Степановић и Војвода Мишић а још мање ко оно беше Коста Војиновић и Милунка Савић. Чега су се плашили наши учитељи да на м то не кажу, макар између редова.  Зашто су наши учитељи и професори историје прикривали хрватске злочине у два рата а они су били тежи од свих Немачких. Зашто наша омладина тек сад сазнаје да су највећи покољ у Подрињу у време Првог рата починили Хрвати а не Аустријанци и Немци. Зар је баш толико вредела та стара Југославија да се све то прећути. Зашто су нас терали да се братимимо са Хрватима кад Хрвати то никад нису хтели. Сећам се тужне слике из личког села Вребац. Био сам војник у Госпићу а братимила су се два села, једно српско и друго хрватско. На свечаности су дошли Срби, Хрвата је било мало, а и они су нас нешто мрко гледали. Директива из гарнизона је била да ја рецитујем Назорову песму Титов напријед, а командант гарнизона је био Србин Ваљевац!

            Улагивање „највећем сину наших наших народа и народности“ било је фронтално. Осамдесетих година био сам члан редакције часописа СИНТЕЗА у Крушевцу, главни уредник је био првоборац и резервни потпуковник (чини ми се)  Драгомир Лазић Ђурица. Тај партизански уредник је наредио (то је тако фиункционисало) да се један број посвети другу Титу. Поред завичајних песника и сваки члан редакције је добио задатак да напише песму о Титу. Нисам је написао – правдао сам се да пишем прозу а не умем поезију. Мој фах колега Радомир Батуран је написао, али се лукаво потписао као Раде Антонијевић. Радомира су иначе у породици звали Раде, а Антоније му је био отац. Говорим ово зарад истине а може се проверити. И изашао је тај број и дао подстрек поштарима да испред поште засаде 88 ружа. (Данас их више нема – увеле су, као и оне плаве и беле љубичице које су се у песми качиле уз Титово име).

            Деведесетих година појавили су се нови митови и нове заблуде. На једном испраћају у војску мог комшије наручивала се песма „Слободане, ти си комуниста/ волимо те ко Исуса Христа“. И ројили су се потом нови митови огрнути новим заблудама. Готово ниоткуд појавио се Воја Шешељ и заједно са Вуком Драшковићем постао српски четник а потом и војвода. Нико поуздано није знао ко је, Србин или Хрват, али су сви у српским селима знали да је четник и војвода. А тај четник и његова породица засигурно никад нису видели четника. Мали број њих је прозрео да је дошао неко да опогани и компромитује име четник. Тако је и било. И Добрица Ћосић је насео на Шешељеву причу: дао му је стан кад је побегао из Сарајева. За ту услугу касније баш он га је сменио са места председника СРЈ. И да мука буде још већа војска прекодринских Срба се увукла у одела српског војника из Првог рата. За то време у Србији су још у моди биле титовке. И Младић и Караџић су натукли на своје главуџе капу војводе Мишића и Степе Степе Степановића. Официри у Србији су још носили шапке ЈНА са скинутом петокраком.

            У социјалистичкој Југославији Тито и Кардељ су ширили причу о наводном српском национализму а од тог национализма из велике Србије није било баш ништа. Један догађај, прослава шест векова од Косовске битке, послужила је комунистима да ураде показну вежбу раскринкавања тзв. национализма. Крушевац, Лазарева престоница, био је као створен за то. А повод је дало, морамо признати, једно наивно руководство општине које је предводио председник Слободан Јовановић са сарадницима. Разуме се, били су по скраћеној процедури смењени и бачени на стуб срама. (Није се то тако смело славити! Морало је некако тихо да не чују Хрвати и Словенци а, бога ми, и Шиптари који су Косово већ били заузели).

            Елем, могла се играти Шота, али се није смела славити стара српска Нова година. Није било проблема што се у свим гарнизонима у Хрватској прво певала хрватска па онда државна химна, али је било проблема ако се на свадбама у Србији пева песма о војводи Синђелићу, а права узбуна је настајала ако би се запевала песма Спремте се, спремте четници или Марширала краља Петра гарда.

            Епидемија заблуда у Србији још увек траје. Она се зове Европска унија, међународна заједница, мултинационално друштво, нови светски поредак итд. И наши данашњи властодршци распирују ову епидемију. Они из свег гласа убеђују народ да су нам вечни непријатељи данас пријатељи а осведочени пријатељи непријатељи. Убеђују лаковерни српски народ да се треба што пре укрцати на брод који тоне  и по томе они се ни по чему не разликују од оних ранијих владара који су државу правили са непријатељима и лажним пријатељима.