TEХНИЦИЗАМ И СИРОВИ НОРМАТИВИЗАМ (Екстерна евалуација школа и око ње)

           

Ових дана страхују многи наставници и професори у основним и средњим школама јер им у посету долази војска „обучених“( да не кажем едукованих) колега која ће дати завршну оцену о њиховом просветном раду. Страхују нарочито млади и неискусни и они ревносни који су увек своје „домаће задатке„ радили по слову закона. Не страхују, међутим, они искусни који су претурили преко главе све српске реформе од шуварица до оних Гашиних. Наиме, они већ знају да у Србији једнако добро пролазе и они који раде и они који не раде. И да радио не радио , свима свира исти радио.

Али пођимо прво од фамозних комисија. Оне су направљене по старом моделу, а све са циљем да се јавности стави на знање да се неко опако свети српском образовању. Зли језици веле да су у нашем случају свете они који су седели у оним издвојеним клупама, а неке смо називали и понављачима . (О, светогрђа , где то рекох, кад не рекох за ону клупу да је магарећа.) Но, хајде , можда ови око министарства и завода и нису из тих клупа. Али једино не знам ко их је преварио да се баве нечим што не знају. Већ сам једном писао о тој немогућој ситуацији кад професор географије оцењује професора српског језика! У овим комисијама, колико чујем, има највише педагога, психолога па и наставника стручних  и општеобразовних предмета. Методичара нема ни од корова. Њих су ови из министарства (овог или оног ) одавно протерали још кад су стручне испите одузели факултетима и , као политички плен, поделили својим људима. Писао сам и о томе како тада цела просветна Србија пролази кроз уска врата министарства. И новац се, разумљиво слива тамо где седе они. Елем, ако методичара нема ( или једва да их има) онда се шаље порука да је форма (часа) важнија од суштине и садржине.   Ту суштину једино методичар (човек струке) зна – све остало је педагогија и дидактика . Не поричем, разуме се, важност педагогије и дидактике, али су оне у овом случају прилично опште.

                                   Ппрофесори или писари

Видео сам ових дана младу колегиницу која се припрема за овај „окршај“ како пише дневне припреме, припреме за оне који слабо напредују, припреме за оне које боље напредују ( тзв. индивидуализација), припреме за допунску наставу припреме за додатну наставу,  читаве пројекте о корелацији, инклузији, облицима рада, о ромској популацији, сарадњи са родитељима, планове одељењског старешине, лични дневник са запажањима о сваком ученику, и да не рачунам глобалне и оперативне планове и планове о раду секција и да не рачунам да администрација у дневнику треба да буде уредна итд, итд. Све сам видео, једино нисам видео да неко брине како ће изгледати час, да ли ће бити методички и методолошки коректан, да ли ће бити занимљив и , на крају, да ли ће ученици схватити или научити оно што је на часу обрађено.  И опет, све нас наводи на помисао да ће код многих час бити дидактички коректан, формално исправан, административно уредан, а методолошки  тежак и методички накарадан и да ће га ученици доживети као педагошки и интелектуални терор. Биће, дакле, важније да наставник задовољи захтеве комисије а не захтеве струке.

Талентовани колатерална штета образовања

            Кад сам својевремено  као млад професор на једном скупу директора поставио питање да ли неко од  присутних директора познаје своје најгоре ученике, већина је тврдила да их све добро познаје. Кад је затим постављено питање ко познаје своје најбоље ученике, само их је један мањи број истински познавао . Закључили смо тада да се у нашим школама много више пажње посвећује лошим (васпитно запуштеним) и проблематичним ученицима, а много мање добрим талентованим . Чини ми се да је данас то још видљивије.Уосталом, и ови прегледи поменутих комисија  потврђују да се школа убрзано упросечује и урушава недовољно осмишљеном причом о инклузији, родној и националној равноправности, причама о ненасилној комуникацији и ко зна каквим европским будалаштинама. А темељ друштва ове државе сутра би требало да буду они најбољи и најспособнији. Разуме се, не залажем се ја зато да ове слабије треба пустити низ воду, али да морамо бити реални: успешну државу могу водити само  најбољи. Ако њих запоставимо, као што се изгледа и ради, онда ће нам државу водити понављачи, власници лажних диплома и измишљени бизнисмени и набеђени политичари. Бојим се зато да овај текст завршим  оном флоскулом о значају образовања, о месту просветних радника у друштву итд, итд. Но, ипак, последњи је час да Министарство просвете сазове скуп умних и стручних људи и направи неки озбиљни документ о српском образовању. Да се остави тих навада о подучавању (едуковању) некаквих просветних „експерата“ чији је циљ дневница и ручак у најближој кафани. Да се остави навада политичке расподеле школа, да се остави наваде што горе то боље , да се остави навада да на места директора просветних и просветно-педагошких установа устоличује оне који још нису положили стручни испит. И најпосле, да хитно затвори разна истурена и затурена одељења фантомских факултета који производе сумњиве стручњаке и партијску војску проблематичних партија.