ПРЕДИЗБОРНО РАЗМИШЉАЊЕ ИЗИГРАНОГ ГЛАСАЧА

                       

У плиткој води српске политичке сцене (боље рећи баруштине), после бројних редовних и ванредних избора, накупило се много политичких олупина и страдалника. Плутају тако раме уз раме бивши комунисти (прави и неправи), радикали, демократе (у више нијанси), тврди десничари, националисти, народњаци, глобалисти, препородитељи села, регионалисти, заштитници родне равноправности, демохришћани и хришћани, браниоци традиционалних вредности грађанског друштва, националпорсветитељи, експертска и квази експертска елита, представници (дарге нам) дијаспоре, политички дилетанти и аутсајдери, разноразне женске и омладинске мреже и ко зна ко све још. Добар део њих појавио се и изгорео пре но што је успео да заблиста и изговори прву реченицу свог политичког програма; један део њих, помоћу штапа и канапа, докопао се власти и моћи , али будући да им је алавост била главна особина, навалили су  на државно „корито“ свом силом и апетитом. Но, од раније је већ познато да такви не једу само зарад свог  стомака - они  једу и за оца, за деду и прадеду, за стричеве, за браћу и осталу родбину. И наравно, њих је појела сопствена облапорност, а они су појели државу. Они лукавији владали су дуже јер су знали за народску лукавост коју је недавно обзнанио и један министар а која гласи: Крадуцкај , немој да крадеш, видеће те народ. Али и њихово крадуцкање на дуже стазе претворило се једног дана у позамашну и свима видљиву  крађу. И, ето, и они плутају у оној нареченој политичкој  баруштини надајући се новим изборима и неком новом чуду. А има и оних четвртих, најнесрећнијих који су свој политички живот проживели по пијачним бифеима, станичним ресторацијама и кладионицама. Они су онај српски селектор који зна да направи најбољи тим и зна зашто је наша репрезентација изгубила од слабијег противника. Они су пробуђени а несхваћени део народа који неће никад имати шансу да са скупштинске говорнице нешто обећа свом напаћеном народу. То су они што вам увек кажу: не знаш ти што ја знам!

 Све то са балкона Владе, са скупштинске позорнице, са прозора министарстава  из општина и округа, из државних агенција, из тзв. јавних предузећа и осталих државних утврда, посматрају још увек важећи коалициони партнери, све надајући се да ће опет, тамо негде 17. марта поново отварати шампањац и бацати ракет(л)е. Не весели их једино то што су сви изборни слогани одавно већ потрошени , што их је све теже смислити па макар били као онај некдашњи, сулуди: ТАКО ТРЕБА  , и то у време кад уопште није тако требало. Не весели их и то што су сва обећања већ давно изиграна (она о европском стандарду , о 1000 евра, о бољем животу, о мањем порезу, о јевтиним аутомобилима итд, итд.). Не весели их ни то што су многе касе поодавно празне па ће изборне сликовнице и хартије бити мање шарене, а портрети вођа мањи и неугледнији, што ће бити мање пара за упаљаче , хемијске оловке,  а сиротињи за шећер, кафу и зејтин, што ће њихови осмеси на ТВ екранима  бити мање видљиви. Не чини их срећним што још увек негде „изманипулисани“ радници блокирају путеве и мостове и немају разумевања и стрпљења што им плата касни само годину дана и што се прехлађују усред зиме.  Али ипак сви они се надају победи и оном  заслуженом шампањцу јер се уздају у лаковерност и кратко памћење народа. И можда су у праву : ако је тај њихов народ у време Милошевића, кад је гориво куповао у флашама, кафу добијао на бонове, плаћао таксу „за излазак из земље“(а био је дубоко у земљи!) гласао за слоган ТАКО ТРЕБА, што сад неће гласати кад му је свакако много боље. Дакле, нема потребе за страх и сумњу, владајући ће победити, овако или онако, једино остаје питање с којом и каквом већином и каквом излазношћу. Оправдана је бојазан да велики број мислећих а разочараних људи уопште неће изаћи на изборе. Већ десет пута су излазили све верујући да ће њихов глас нешто покренути, да ће нека плишана револуција,  неки октобар, неки истински патриота, неки млади експерт наше горе лист, урадити оно што они очекују још од деведесетих. То се, међутим, до данас  није десило. Обећања су остала на плакатима, лифлетима, ТВ спотовима. Они што су их изиграли постајали су све богатији, а они све сиромашнији. Највише су их изиграли они који су највише обећавали и највише се клели и којима су највише веровали.  Многи су већ научили ону народну да ако те неко три пута преведе преко воде, убио бог и тебе и њега. И тако, чини се да уочи ових нових десетих, јубиларних и обећавајућих избора све опет  личи на оно : ако галсаш кајаћеш се, ако не гласаш , кајаћеш се. Овако или онако, бићеш на губитку, ако не више оно бар за оних 14 милијарди потрошених на изборе.