САТРАПЕ СРПСКОГ НОВИНАРСТВА

Оробљени медији, неписмени уредници и приучени новинари

 

            Ни у једној области друштвеног живота политика није учинила више штете него што је то учинила у новинарству. Данашње новинарство је у тој мери загађено политиком да је у потпуности изгубило своје елементарне функције. А функције новинарства (медија), да подсетимо, су информативна, едукативна и  културна, односно забавно-рекреативна. Све три функције су данас урушене. Информативна је доведена у питање због многих полуинформација или потпуно лажних информација. Политички маркетинг и грубо политичко рекламерство је зазузело највећи део медијских садржаја. Власници медија овај простор користе за лично промовисање па чак и за полемисање са политичким неистомишљеницима. Можемо рећи да се у том смислу појавио један нови реторички жанр који би се могао назвати телевизијска епистола. Речних тих ТВ епистола (на  Пинку на пример) је толико приземан и псовачки да напрoсто код сваког нормалног човека изазива гађење.

            Едукативна функција у данашњим медијима је напросто нестала. Ако не рачунамо два програма државне телевизије, други данашњи медији углавном се тиме не баве. Културна функција је такође нестала, али њено место заузеле су забавно-рекреативни садржаји. Трезвено гледано  ти садржаји нити су забавни нити су рекреативни. У штампи то су разне укрштенице украшене нагим женским телима, јевтини хумор и недуховити вицеви. На телевизији највише сати је потрошено на ријалити програме који нам нуде обиље ниских страсти, еротике, трача, баналне и псовачке конверзације а почесто и физичке сукобе у којима доминира огољено насиље. У најкраћем, то је данашње стање ствари.

            Како су настале сатрапе српског новинарства?

            Историја случаја своју почетну тачку бележи још у Титово време а наставља се интензивније у време владавине Слободана Милошевића и траје све до данас. Наше време је врх после кога не постоји даље!

            Седамдесетих година прошлог века, оснивањем  фабричких гласила, настао је први удар на суштину новинарског позива и смисао информисања. По директиви одозго у многим фабрикама и предузећима формиране су редакције будућих фабричких новина. Први новинари или тзв. новинари регрутовани су из редова фабричких дангуба и лезилебовића. Мали број њих је знао било шта озбиљно о новинарству а један број је био и елементарно неписмен. Те прве фабричке новине биле су копије некадашњих зидних новина а у техничком смислу су личиле на поњаве. У новинама се писало о ономе што су радници већ знали а прве странице су обично биле резервисане за хвалоспеве директорима, шефовима и локалним политичарима. Врхунац бесмисла били су некакви листићи у крушевачкој индустрији „14. октобар“ који су радницима дељени скоро сваког јутра.

            Следећа фаза у разарању српског медијског простора и урушавања професије догодио се оног тренутка кад су медији почели да се приватизују. Локални моћници, помогнути партијама на власти, постали су власници „играчака“ званих медији са којима нису умели да се играју.  У том смислу  у манипулацији том скупом играчком применили су своје постојеће вештине. Те вештине састојале су се у томе да најпре разјуре оне што су знали мислити и знали писати, потом  су оформили листу поданика и послушника. Уредници су тако постали они који ни у најлепшем сну то раније нису могли замислити. Гласило је тако одједном добило три уредника: уредника послушника, власника незналицу и локалног политичког бога. Текстови су тако имали троструку рецензију после које од информације није остајало ни И. Гласило је тако мало по мало постало гласило партије а партија је, за узврат, из општинске касе делила и капом и шаком. Ето, на пример, за преносе заседања локалних скупштина гласило је добијало новац који се касније, изигравањем система, доспeо у руке власника. Осетивши те благодети општинске касе, по директиви партија, многи власници су увећали своје медијско царство и преко ноћи постали медијски магнати. За директоре тих нових медијских гласила постављана је цела фамилија, скоро до бабе и деде.

            Простор маркетинга био је још једно битно поље занимања тих неуких власника. Поред нормалног рекламирања, локални политички бог је рекетирао фирме изнудом новца за рекламе, чак и онда кад им реклама није била потребна. И све је било по закону, како недавно рече један политичар. Ријалити програм је био жвака за лудака, забава за народ који је жељан блеје и шта је кога било брига за пропаст новинарства  или општинску касу или шпанска села.