ЧЕТНИЦИ И КОМИТЕ, УСТАШЕ И БАЛИЈЕ

 

У  једној од бројних ФБ расправа о Сребрници и сребрничким жртвама, извесни Енес Ибрахимовић овако дефинише четника: „Четник је свагда четник. Сподоба и монструм који само слабије убија“. Нема сумње да речени Ибрахимовић не зна ко су стварно били ти четници. За њега су су сви Срби четници и сви православци четници. И, као што рече, они су сподобе и монструми који само слабије убијају. Нема сумње да је у моралном смислу ово најнижа квалификација четника која се икад чула. Јасно је да Ибрахимовић не зна и никад неће знати да прави четници немају ама баш никакве везе са његовим комшијама православним Србима из Босне. Исто то не знају ни они Хрвати који су своје грађане Србе из Крајине и Лике називали четницима.

Ко су заправо били четници?

У Матичином речнику под одредбом четник читамо да је четник „члан добровољачке нерегуларне војне организације с националистичким циљем у борби за ослобођење од турског ропства на Балкану, комита“. Под два: „ припадник реакционарне десно оријентисане политичке групације у бившој Југославији „ и под три: „Припадник оружаних формација које су се за време НОБ-а бориле на страни немачких и италијанских  фашистичких окупатора“.

Просветина енциклопедија такође наводи да се појава четника везује за ослобођење балканских народа од турског ропства а да се њихова активност везује за период српско-турског и руско-турског рата, за први балкански рат и Први светски рат. Тамо се такође наводи да је појам четника у Другом светском рату био уобичајени  назив за издајника који су се борили на страни окупатора. У малом броју књига ћемо наћи да се појам четника везује и за регуларне јединице југословенске војске у отаџбини  која се није могла квалификовати као издајничка. Разумљиво је да су је партизани , као победници, означили као издајничку, а четнике као брадате гибаничаре и лопове. Истина, не можемо порећи да је у редовима четника било и тих лоших момака, али зар то није карактеристично за сваку војску.

Елем, из свега можемо закључити да је појам четник  до Другог светског рата био везиван за патриотизам, слободарство, јунаштво и част. О њиховој улози и јунаштву постоји много докумената, сведочанстава  и књига. Било би логично да је српски народ наставио да негује традицију четништва у том смислу, али да ли је било тако.?  Није, разуме се. Ми смо народ познат по томе да своје вредности не уме да чува и да их лако препушта другима. Да још једном појаснимо : изворног четништва нема ни у Босни ни у Црној Гори ни у Хрватској, а баш тамо је дошло до тешког компромитовања тог имена у грађанском рату деведесетих. Тамошњи некакви новокомпоновани четници су се свету представили у лошем светлу. Војска Републике српске се облачи у униформу српских војвода а босански Хрват Шешељ се промовише за војводу. Један пробисвет и битанга у то време крстари Србијом са шубаром на глави и кокардом и српски народ, нарочито у селу, хрли за њим. Слуша „слатке“ речи измишљеног војводе. ДНО. Да могу да то виде Коста Војиновић, војвода Бабунски и многи други у гробу би се преврнули. У босанском и хрватском рату поречена је етика српског војника из Првог рата да се не убијају заробљеници, старци, жене и деца. Ето тамо су се родили неки нови четници који су носили униформе јуначке српске војске из претходних ослободилачких ратова. И ми са ове стране Дрине, ни криви ни дужни, остали смо испрљани и изједначени са балијама и усташама, злочинцима какве свет није видео. Светска пропаганда, која је утом рату била наклоњена Хрватима и муслиманима, долила је уље на ватру и четници су  били монструми и сподобе , како то објасни онај Енес Ибрахимовић. А ето, Енес заборави како се оно беше зове његов земљак који је спалио дванаест села у Подрињу а да није оставио ни стоку у торовима.