ТРАГЕДИЈА ВЕЛИКАНА
Балканска логика је чудо. Оно што је овде логично
и нормално у свету је сушта лудост.
Сетих се овом приликом приче неког Африканца
који је био у мировној мисији у Босни и који је причао да му није било јасно зашто су се из чиста мира дојучерашње
комшије различитих вера преко ноћи поделиле у поубијале. Вели тај сељак из
Африке да има тога и код њих, али само ако вам неко украде краву или неко друго
добро. О том чудном балканском вирусу али и логици најбоље су писали Његош и
Андрић.
Та чудна балканска логика има наваду и да се
одриче својих најумнијих глава и доказаних светских величина. У неком
вирулентном тренутку, ето, поруше се бисте славних писаца који су колико јуче
били у ђачким читанкама. Тако је извесни Шабан Муратовић срушио споменик Његошу
а непознати јуноша и споменик Бранку Ћопићу. Хрвати су срушили споменик Тесли у
Госпићу. Црногорци су Његоша рушили више пута и данас је у тешкој немилости.
Не бих себи да придајем улогу видовњака али
морам рећи да сам још 1990. године у књизи Живописци
записао нешто о томе. Ево у најкраћем тог текста:
Јер
тако то код нас бива: најпре се идоли граде, стављају им се око гуше венци
блистателни, а кад њихов земан прође, скидају их са тронова и узвишица и бацају
у бездане, зарасле мајдане и ђубришта. Пуна су нам ђубришта камених глава. А
они што су до јуче били страдалницима уз колено чине шућур новим делибашама и
спремају камење и унајмљују мајсторе да окамене нове господаре. Е, да знају ови
као што не знају па да их одмах у тамнице вргну, али заслепи их „висина“ па
блену некуд далеко, далеко, а испод сопственог носа не виде.
Постоји на Балкану још једна инвертна и
невероватна ствар. Македонци (БЈРМ) су у прошлим десетлећима подигли споменике
туђим националним јунацима. Александар Македонски (ваљда због оног Македонски)
је постао национални јунак БЈР Македонаца. Још већа лудост је подизање
споменика Скендербегу који је и по оцу и
мајци Србин. Но, корак даље иду Хрвати
који, после рушења Тесле Србина, установљавају
дан „ славног хрватског научника Николе Тесле.“(!!) У то „исправљање“
историје укључени су и други балкански народи. Не могу да се не сетим како смо
као гости Универзитет у Великом Трнову нашли (подметнут) уџбеник историје за
шести разред где је јасно писало да је хајдук Вељко бугарски
Шта ли би рекли сви ови славни људи кад би
којим случајем оживели?
Започињући овај текст нисам ни сâм знао да ће
ми за озбиљнији закључак и промишљање бити потребно много већа ментална снага,
али ,ево, да покушам да реч дам Андрићу. Можда ће ова његова размишљања
објаснити бар делић тог феномена:
„Ko u Sarajevu provodi
noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno
izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći.
Prođe više od jednog
minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto
slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva
sata posle ponoći.
Malo za njim iskuca
promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest
sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva
sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je
sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju.
Tako i noću, dok sve
spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale
ljude prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i
molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je uvek
slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom."
(Ivo Andrić u pripoveci "Pismo" iz 1920, objavljenoj 1946)
Коментари
Постави коментар