УСУД ЗВАНИ БИТИ НАГРАЂЕН, НИН-ова награда и око ње

Сваке године у ово време НИН-ова награда у нашој малој језичкој и књижевној заједници направи праву велику буру у малој чаши воде.  У „таласању“ те мутњикаве воде учествују писци учесници, чланови жирија, новинари, издавачи, интелектуални кибицери, тзв. слободни књижевни критичари па и по неки политичар и политикант. Писци учесници и издавачи се жале на неправду и на неједнак третман аутора, чланови жирија на неталентоване и неписмене ауторе, а сви остали на вечну теорију завере. Све у свему нико нема вере ни у кога.

Из новина сазнајемо како на НИН-ов конкурс пристиже све више романа па можемо слободно рећи да је у протеклих пет година та бројка негде око фамозних 140. Постали смо, чини се, по томе нација за Гиниса. Чланови жирија које именује НИН по неким својим волшебним критеријумима, се читалаштву куну у мајку и оца да све романе пажљиво ишчитавају и да им треба веровати. Па, ето, да проверимо, ипак прво то.

 Ако књиге пристижу негде од лета па све до половине децембра, а у јануару се објављују резултати, поставља се питање како је могуће да жири ту силу књига савлада за то (оквирно) шестомесечно време. Дакле ако знамо да просечни читалац чита 250 речи у минути, (250 речи ₌ 1 страна) мерено бројем знакова на страни код већине издавача, излази да  се роман од 250 страна (углавном је то обим већине књига) може прочитати за 4,1 сат. Али, како је то идеална мера, морамо то заокружити на 5 сати. Рачуница даље показује да му је за 140 романа потребно 700 сати непрекидног читања. Просечан, нормалан човек не може у току дана да чита више од 4 сата а то опет значи да би члан жирија требало тим темпом да чита 175 дана или скоро 6 месеци, без одмора, својих приватних обавеза, без викенда и празника! Елем, мало је вероватно да је тако нешто могуће. Дакле, чланови жирија читају пабирчећи, како је то својевремено објаснио Данијел Пенак. Поставља се онда питање да ли се таквим читањем може стећи увид у уметничку вредност романа. Није зато чудно што је жири понекад доносио веома чудне, да не кажемо невероватне одлуке. На тај начин награђиван је писац по моделу „ко ме гурну“, ни крив ни дужан.  Такав случај десио се и оне године кад је проф. Никола Милошевић, кажу из ината, гласао за роман У потпалубљу, а било је и других сличних случајева. Нема сумње да је и политика стављала свој прст у то опште замешатељство. Из данашње перспективе, рецимо, мало ће ко поверовати да троструки добитник ове награде (1956, 1963 и 1964. год.) Оскар Давичо није имао политичког комесрара у жирију. Те награђене романе данас нико не би прочитао ни за поштену дневницу и хонорар

Мањи је грех што се понекад жири поводио за тзв. „књижевном модом“ па су награђивани они романи чији су аутори угађали укусу савременика.

Тренутно оглашавање неких писаца који се ограђују од ове награде и њеног жирија и има и нема смисла. Има смисла јер се већ више година поставља питање компетенције појединих чланова жирија, али зашто се то питање поставља сада кад је неких давних година у састав жирија ушао и један студент Филолошког факултета. Нема смисла јер се тамо оглашавају и неки бивши добитници ове награде  који, по  критеријумима неког озбиљног жирија, не би ушли ни у онај  шири избор за доделу.  И, хајде да кажемо нешто што би неки данашњи комформистички критичари увек избегли. Колико је романа од тих шездесетак изабраних данас преживело суд времена, оног времена мајсторског решета. Усуђујем се да наведем десетак: Корени и Деобе Добрице Ћосића, Дервиш и смрт Меше Селимовића, Ходочашће Арсенија Његована Боре Пекића, Роман о Лондону Милоша Црњанског, Пешчаник Данила Киша, Људи са четири прста Миодрага Булатовића, Хазарски речник Милорада Павића, Пријатељи Слободана Селенића, Бездно Светлане Велмар Јанковић и Ситничарница Код срећне руке Горана Петровића.

Знам да ће неко рећи да су и неки славни књижевни критичари грешили и лоше процењивали. Да, Али то су појединачне грешке, у случају НИН-овог жирија то је много видљивије. НИН-ов жири, ако тим једним именом можемо назвати  људе различитих генерација, времена, професија, степена образовања и искуства, деловао је баш тако, као раштимовани оркестар, и погађао је с времена на време, баш онако као што лоши музичари понекад погоде песму. Једино су ревносни читаоци ентузијасти безрезервно веровали том и таквом жирију и сваке године трчали до библиотеке или књижаре како би баш они први прочитали ту награђену књигу а онда својој чаршији препричавали и хвалили нешто у шта ни сами нису веровали. Ето, тако и ових дана велика бура у малој чаши воде прети да изазове поплаву у књижевној чаршији, али иако изазов,е биће то само једна мршава јануарска поплава.