БАЈКЕРИЗАМ И ВИТЕШТВО

 

Могло би се помислити да ћу се овом приликом бавити једном тричавом темом. Возити моторцикл или возити се на моторциклу, шта је ту посебно и достојно једног писања и промишљања. И, шта је то што ће ово моје размишљање препоручити радозналом читалачком духу.

            Ако никад себи нисте приуштити ово задовољство,  требаће вам више труда, а ако никад нисте као дете возили бицикл испод шипке, ви сте безнадежан случај па вам и не препоручујем да наставите читање.

            Одувек сам мислио да је бајкеризам (тако се то данас зове) витешки чин. Дубоко у нашој подсвести и у колективном  памћењу остало је од наших предака нешто што је у најближој вези са овом изазовном навадом. Ако сте помислили да је то  јахање коња, били сте у праву. Јахач и коњ најсличнији су човеку на моторциклу. Држећи узде коња у рукама коњаник управља коњем као и моторциклиста. Ноге на узенгијама су папуче на моторциклу, а мамузе мењач. И коњаник се као и моторциклиста морају држати чврсто у седлу и водити рачуна о кривинама на којима коњ скреће. Ипак, ово су само „техничке“ сличности, оне суштинске су важније. Пре свега реч је о једном осећају слободе, о осећају непосредног контакта с природом. Хватање ветра у ноздрвама и мирисе природе, упијање очима лепоте крајолика без икаквих препрека, то је та лепота и вожње и јахања. И још нешто, можда најважније: то је осећај моћи владања силом која вас носи. Данашња вожња аутомобилом је потпуно лежерна: имате хидраулични волан и кочницу, имате испред  екран и глас који вас наводи на пут. Имате музику, упаљач и пепељару итд. Не бојите се кривина јер вам помаже електроника, небо вам је омеђено ветробраном, клима уређај вам дозира ваздух а миришљави картончићи стварају утисак цветног поља. Можете причати телефоном преко блутута итд, итд. И још нешто: не чујете добро звук машине јер вам је произвођач утулио звук.

На моторциклу чујете како ваш мотор пева, штекће, брунда, режи. На путу сте само он (машина) и ви  и можете бирати пут; можете возити и беспућем. Слобода избора.

Први пут сам схватио каква је моћ машине кад сам на вашару гледао моторциклисту како у бачви савладава гравитацију. Какав осећај за дечака! А дефинитивно сам моторе заволео још као основац. У нашем комшилуку из Загреба је преко лета долазио комшијин син. Имао је пух или јаву боје труле вишње. Ми дечаци, чим би зачули звук мотора, трчали смо до раскрснице да видимо то чудо од машине. Нажалост, моторциклиста би брзо пролазио а ми смо трчали за њим и мирисали гасове помешане с прашином. Сцена достонја Кустуричиног филма! Љубав према моторима ме никад није напустила.