АЛЕКСАНДАР ВУЧО СЛИКАР СТАРОГ БЕОГРАДА

            Сва догађања у романима Александра Вуча везана су за Београд. Већ у првом роману Корен вида препознајемо  карактеристична лица града : колаже кровова и димњака, колполет улица са неизбежном калдрмом, паркове и  људе, непрекидне и шарене колоне пролазника . У каснијим романима  слике Београда су све присутније. Распуст, Мртве јавке и Заслуге критика је означила као Београдску трилогију , а и трилогија Омаме и роман Глухо доба , написан у сарадњи са Душаном Матићем, тематски су везани за Београд.

            Београд је био Вучова неисцрпна романсијерска галаксија. У spleen-u његових улица , паркова и пролазника он је проналазио  своју поезију, своје јунаке , а често и себе самог. Тамо, на улици као свом омиљеном месту, и он је  постајао део  града и зато није необично  кад у Мртвим јавкама пронађемо  мноштво лирских и наглашено родољубивих пасажа о Београду.

            Духовна клима и атмосфера Вучових романа истиче из Београда и утиче у Београд. Врло често је то онај стари Београд који савременом читаоцу познат само са старих разгледница или са страница заборављених хроника и записа. Тај Београд Вучо је готово персонализовао : то је град личност; он попут човека, има делове тела, карактер и душу.

            Пред нама је лежао профил Београд са својим неједнаким зубима са дечијих цртежа. Али код Цареве ћуприје, и даље ка центру, постојали су све видљивији челични роботи на телу (подвукао М.Ђ.) Београда ( Мртве јавке, стр. 64)

            Животне дамаре свог родног града Вучо је осећао као мало ко. Ослушкујући сву ту полифонију звукова он  је писао:

            Код“Лиона“ сударили су се с бегунцима. Извирали су из жила и жилица  града и ускакали у широку реку булевара. Обујмљена нимбусом сирена, узвицима, псовкама, крештањем клаксофона, тандркањем шпедитерских кола и таљига, ставља је у помамни покрет животиње, моторе и људе.“ ( Мртве јавке, стр. 22.)

            Колико је темељно и оком пажљивог посматрача видео свој град, потврђује нам и овај „попис“ из Позива на маштање:  „Све његове улице – булевари – тргови –паркови – баште – вртови – пијаце – чардаци – балкони - отворени прозори-терасе - перголе – спортски терени – утрине - скверови – безистани – ротонде – травњаци“ итд. У души града налазило све све оно што су, по неким неписаним правилима, , носиле све престонице  света „ Цирцус RENCOM , трапезисткиња Лили, затвори (апсане) , вртови, голубови, девојчице са струком осица у црним школским кецељама, врева, пољупци очију, речи колачи, смех, свежи напици са содом“. Ту је своје место имала и она обавезна периферија са чијих је  арабески Вучо, као мало ко, знао да скине оне знакове и тотеме који су носили укус и боје  живота:

            А и цео овај врачарски простор са својим израслинама из турске калдрме: приземним кућерцима  са сиротињским авлијама, сивим троспратницама за ренту и, с мене па на уштап, изниклим уживачким кућама с високим партером, чамотињским дућанчићима, механама које сврдлају очајање, кривим бандерама, балегом , рундовима, поломљеним плотовима. (Омаме, стр. 72.)

            Или:

            Стотинама таквих плаката био је излепљен Београд. Тог летњег кишног дана су се провлачили пси и деца, фимозе на фасадама жутих кућица, балвани и на кант поређане чамове летве на плацевима дрвара. У излозима ашчиница с великим чинијама сутлијаша, семенкама и чанчићима киселог млека посивелим од прашине висили су плакати на којима је киша топила слова и лице трапезисткиње Лили. (Распуст, стр. 59.)

            Али Вучо није остајао на голој и статичној дескрипцији. Готово у свим романима ту статичност  употпуњавало је и снимање ритма живота који се одвијао између кућерака, у парковима или иза разнобојних жалузина. У Распусту , на пример, то оплемењивање описа се продубљивало на два плана. У првом, проналажењем оних карактеристичних и типичних речи-феномена  чије семантичко поље  исијава сплет асоцијација и у другом, снимањем понашања људи чији се социјални профил има способност да говори, уклапајући свој глас у урбану какофонију  Београда. На једном узорку из Распуста то би изледало овако: разграђујући амбијент Вучо, поред класичних средстава реалистичког сликања, која иначе постоје у роману,  амбијент наглашено субјективизирао. „ Цела варош хтела је да изрази бујицу слика која је тих дана куљала у главама и срцима“. Дајући нам слику периферије преко те „бујице слика“, Вучо није узимао све, већ само оне слике које поседују моћ да се „угнезде“ у читаочевој свести. У другом случају, описујући игру деце и дајући један типичан социјални узорак, он напомиње да је то збиља (реалност) Београда.

            На плацевима дрвара , у похабаном паркићу око градског клозета на Славији, на пространим, посним пољанама крај Дунава, између пробушених лавора, изношених цокула, остатака од цицаних рекли и кишом испраних говеђих цеваница, а исто тако и под кестеновима и липама дуж кривих сокака између Три кључа и Станице, деца су изводила невиђене грифове.Скакало се с висина  с којих се дотле нико није усуђивао да скочи; стајали су једни другима на раменима и главама, изводили салто мотале с тараба и зидова недовршених зграда; висили на једној руци на гвозденим шипкама истурених фирми. (Распуст, стр. 66.)

            Али Вучо је знао да посматра свој град и изнутра, оком доброг аналитичара, да не кажемо филозофа. Он је често волео да слика духовну тескобу која притиска град и његове људе. Такве акценте проналазимо у Омамама и Београдској трилогији  и роману Глухо доба, нарочито кад говори о ратним периодима  1914. и 1941.године Из описа који следи  и који говори о периферијском блату Вучо заправо говори о  људској тескоби, учмалости, духовној низини, односно о судбини једног напаћеног народа.

            Старо је било само блато ,блато и блато. По друмовима, по селима. По планинама. У престоници где су нове лаковане ципеле Србије узалуд с камена на камен, по турској калдрми, скакутале, где су точкови нових кочија и нових полета  упадали у глиб, деца чамце од хартије пуштала низ олуке, лежало је, клобучало је, прскало, таложило се, пело у куће, увлачило се у постељу србијанско судбоносно блато: шљап, шљап, шљап. (Глухо доба, стр. 246.)

            Код Вуча градска улица често добија атрибуте антропоморфности. У Омамама дословно читамо такве ознаке улица. За њега је Делиградска улица „ у знаку мртваје“,  Немањина „ у знаку IV коњичког пука“, Миланова „ у знаку Звезде Стајачице“ , Београдска „у знаку транге-франге“, Шумадијска „у знаку зелене Дојиље“ ,Макензијева „у знаку Смртоносне Околине“ итд. Али писац нам и сам дешифрује свој чудесни свет улице: „У тражењу лека за своје усамљеничке тегобе, прибегавам отад импровизацијама које, при свакодневним уличним лутањима (увек у истом варошком региону, черупам из главе ситним пакосним поређењима (...) Људе које срећем вабим именима гмизаваца, зверова из мачијег соја, или именима џелата и дворских будала; стварима у излозима дајем имена пијавица, ружних инсеката и водоземаца, таљигама и фијакерима пришивам читаве строфе ономатопеја“.

            Чаролија улице је заокупљала писца па тако је она понекад имала и оно елементарно песничко значење: полазак, одлазак, шаренило, сусрет, слободу итд. Она је била корито градског животока који садржи и мноштво микротокова, матица, вртлога, нарави, намера и обичаја.

            Центар Вучовог урбаног круга увек је била Славија . (Славија је и место пишчевог рођења). Та седмокрака хидра, Славија је човеку нудила различите правце и стране света. Сваки правац од центра имао је често и прецизно обележено значење. Једно је носила периферија и Врачар, друго Дорћол, Дунав и Станица. Топчидер је означавао бег из Београда, Палилула сусрет са градском сиротињом, Милошева државну администрацију и цензуру. Све  то можемо прочитати у роману Омаме.

            Вучо је готово на свакој страни својих романа дешавања везивао за улицу. Најчешћи повод била  је шетња, нека врста перипатетичарске доколице његових јунака. Том приликом човек се ослобађао свакодневних обавеза; шетња је сама себи била сврха; у њој се обнављала снага, ту је човек био сам али и окружен мноштвом. На многим местима, а нарочито на почецима делова и поглавља проналазимо општа места која се везују за улицу. „Пењем се Добрачином“, „спуштам се низ Книћанинову, „неко долази из Душанове“, „из Васине колона је стигла до Калемегдана“ итд.

            Сва та долажења и одлажења  била су  живот Београда који се одвијао по законима,  само њему својствене, центрипеталности. Вучо је тај живот и та кретања  видео као вртешку.(Београд, вртешка  са Центром на Славији, са својих седам улица, као седам светских чуда, окреће се без престанка, вековима.)  А седишта на тој „вртешци“ су испуњена различитим светом ( бозаџије, шећерлемџије, циганке-врачаре, продавци чешљића, огледалаца и прстенчића и муштикли од вишњевог дрвета) . Ту негде, на тој замишљеној вртешци,  заједно са својом тринаесточланом надреалистичком дружином  био је и сам писац. Он је одатле, из тог угла , посматрао Београд, успостављао , само њему знане релације, између тог макрокосмоса и свог микрокосмоса. Но,  иако је  стваралачко огледало његовог микрокосмоса било мало да прими сав тај свет, у њему се ипак све јасно разазнавало јер је на тим местима Вучо био  и остао традиционални реалиста.

            Вучова рецепција Београда готово ни у једном тренутку није била разумска, већ  претежно чулна. Он  је осећао, видео и ослушкивао Београд и из тих сензације проистекла су многа нова, произведена значења. На једном месту у Омамама Вучо каже :“Проверавао сам реакцију својих чула. То су млекаџијске чезе узбрдо Вишеградском, скренуће десно у Шумадијску... И ове таљиге са белим коњима низбрдо, сигурно ће лево у Милошеву... Чавке лете, надолазе као талози“.

            Неретко је он имао обичај да на те београдске улице баци поглед из птичије перспективе, да се искраде и да побегне од тих човеколиких улица, из њиховог шумног живота и да их посматра све одједном. У тим тренуцима оне су губиле своју персоналност и постајале само делови тела једног већег организма. То живо-неживо биће био је нико други до сам Београд.

            Лежим на ледини Топчидерског брда. Волим тај крај вароши са ппространим видицима. У великом луку, преко кровова Мостара, железничка пруга,  возови у кецељама од дима из једног и другог у једном и другом правцу. У малом луку трамвајски колосек, здепасти самоходи са реповима избушених приколица, из једног и другог у једном и другом правцу. Лево друм изникао из варошког грудњака пење се надмено, госпшодски до завијутка на темену брежуљка, одатле не могу више да га пратим, знам да служи само топчидерској цркви и касарнама Краљеве гарде. Десно у подножју, Вјфертова пивара и две тајанствене куће обложене бршљаном, прва достојанствена, друга подсећа на понизно баштенско кученце. На простору од тих кућа до болничких зграда, утрина расцепкана угаженим стазама у којекудним правцима. Залеђе утрине је друмски предах на улазу и друмска одушка на излазу Београда; таљиге, шпедитерска ми воловска  кола  , све налик на краткодахне играчке, из једног и другог, у једном и другом правцу   (Омаме,стр. 107.)

            Али чак и тада кад је Београд у његовој свести постајао једна велика жива целина, Вучо није престајао да његове улице и делове означава метафорама и персониофикацијама. Само те Вучове метафоре и персонификације имале су једно дубље метафизичко значење. Тако друм  изниче „из варошког грудњака“, завијутак је  на „темену брежуљка“,а кућа крај пута је „понизно баштенско кученце“. Нису то само пуке метафоре већ једно виђење града и његових улица као својеврсног животока у коме свака честица има свој правац и своју судбину, своју вољу (енергију), своја језгра и најзад, смисао и значење које се одређује по некој вишој вољи творца или вишем смислу универзалног принципа. Стазе на утрини, њихови правци и вијуге, стваране су нечијом вољом, а потом потврђиване  вољама многих других ногу. И сигурно зато није случајно што ће Славија бити седмокрака, што ће Калемегдан стајати тамо где стоји, а Милошева улица бити место цензуре и администрације. Јер лице града је лице његових житеља; ако оно поседује карактер и душу онда је, пре свега,  то карактер и душа његових људи. Београд је временом исијао из духа његових људи, из њихових духовних матрица, из колективног памћења са свом својом добротом, али и са свим својим манама, са својом калдрмом и својим неизбежним  судбинским блатом.