О КИЦОШКОМ ОДЕВАЊУ У ПРОЗИ СРПСКИХ РЕАЛИСТА
Својевремено је у својој приступној академској беседи српски етнолог Тихомир Р. Ђорђевић изнео једну необичну чињеницу о пореклу накита и одела. Том приликом он је рекао, да ма како то изгледало чудновато, у науци је утврђено да се накит јавио пре одела и да се одело развило из накита“[1] Иза ове тврдње следила је дуга и темељна научна елаборација којом се ми у овом приликом нећемо бавити. Чини нам се, међутим, да ову Ђорђевићеву занимљиву тврдњу најлакше можемо потврдити на примерима српске реалистичке прозе која обилује разоврсним описима тела и одела . (Тело и одело и је и назив овог нашег данашњег научног скупа.) За поједине своје јунаке писци тога времена су имали обичај да кажу да су се облачили кицошки. (Кицош је онај који воли да се кицоши, кити, тако стоји и у великом Академијином речнику.) Тако Јанко Веселиновић за једног свог јунака каже „носио се дикли“, што ће рећи лепо, гиздаво. Њихово облачење је у једној значајној мери подразумевало кићење, префињеност или посебност, а начин њиховог облачења се често слагао и са њиховим карактеримаи социјалним пореклом. Обичај кићења одеће или китњасти детаљи на оделу били су карактеристични за српску народну ношњу али и за касније грађанско одевање.
У приповедаштву Лазе Лазаревића, на пример, налазимо најлепше примере описа одевања српског мушкарца. Приповетка Први пут с оцем на јутрење садржи читав један мали каталог одеће, обуће, мушког украса и других пратећих одевних (модних) потрепштина. Лазаревић у овој приповеци говори оријенталном (турском) начину одевања , али и долазећем, европском и грађанском.
Српски домаћин Митар одевао се, као и сви домаћини онога времена, источњачки, онако како се вероватно одевала турска господа; коцкар и свињарски трговац Пера Зелембаћ одевао се грађански са елементима проевропског, западњачког стила. Но, и један и други једнако су били склони кићењу, кицошењу.
Наратор Миша овако види одевање свог оца:
„Он, тј. Мој отац, носио се , разуме се турски. Чисто га гледам како се облачи: џемадан од црвене кадифе, с неколико катова златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе. Силај шаран златом, за њега заденута једна харбија, с дршком од слонове кости, и један ножић, са сребрним царгијама и с дршком од сомове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од њега бију по левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци прекрили до пола ногу у белој чарапи и плитким ципелама. На главу тури тунос, па га мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом од ћилибара, а с десне стране под појас подвучена, златом и ђинђувама извезена дуванкеса. Прави кицош“.[2]
То, на први поглед једноставно одело, које се састоји од џемадана (прслука) , ћурчета или ћурка (крзном подшивеног капута), силаја ( кожног опасача), транболоса ( свиленог појаса који је украшен шарама и ресама), чакшира од домаће вунене тканине, од белих чарапа и плитких ципела и црвеног туноса (феса) окићено је живописним шарама и гајтанима . Ту су ђинђуве, ресе , бућме ( танка врпца од свиленог конца) и кићанка на фесу. Остале мушке потрепштине направљене су од коже, сребра, злата, ћилибара, абоноса. Од боја доминирале су црвена (кадифа), бордо црвена (фес), зелено (чоха) , златна (гајтани и ђинђуве) , бела (чарапе), црна (абонос), боја ћилибара (такум, део чибука који се ставља у уста) итд.
Сви називи одела и украса су турцизми, речи турског порекла и укупно их је 14 у опису.
Са нешто мање детаља представљено је облачење негативца Пере Зелембаћа. За њега Лазаревић каже да је „накривио некакв шеширић“, носи прслук и преко прслука златан ланац. На руци је уочљив „некакав прстен“ који се цакли.
Очигледно да се облачење свињарског трговца и коцкара Пере Зелембаћа видно разликовало од оријенталног, али и он има наглашену потребу за кићењем и кицошењем. Пишчево одређење према његовом накиту „некакв шеширић“ и „некакав прстен“ свакако су негативна ознака којом се припремала морална дискредитација коцкара.
У наставку приповетке може се приметити да се у лику оца , односно у његовом облачењу крије и стари српски етно стил .
Наратор нам то овако представља:
„Једанпут опет- јали било десет, јали није – а њега ето из каване. Накривио астраханску шубару, преко прсију златан ланац с прста дебео, за појасом један сребрњак, искићен златом и драгим камењем. (...) Кад уђе, извади сахат из појаса, као санћим да види колико је“.
У овом стилу облачења једино је шубара била ознака традиционалне капе српских овчара, али она није она рустична, гломазна и гротескна, већ астраханска. Астрахан је био ознака господства, потом златан ланац и сребрњак оптчен златом. Џепни сат са веома видљивим ланцем био је ознака будуће грађанске господе. У Митровом облачењу тако сударала су се три утицаја : оријентална турска госпоштина у нестајању , једва видљива стара сељачка, сточарска ношња и најновија, грађанска, западњачака, господска.
Сетимо се да се у песми Женидба Душанова у маскирању Милоша Војиновића у одело чобанина које заогрће бугар кабаница, на највидљивији начин указује на разлику између облачења племства и обичног народа. Кад се као јунак показао у правом светлу народни певач га представља у витешкој одећи која му ,по природи ствари, припада и којом ће очарати присутне сватове.
„Засија се скерлет и кадифа,
засјаше се токе на прсима
и злаћане ковче на ногама:
сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце“.
Митрово облачење, како га је представио Лаза Лазаревић у приповеци , није било само спољашња ознака, слика или опис. У озбиљнијем смислу оно је указивало и на начин разградње српске грађанске патријархалне свести. Митар као припадник једног средњег трговачког слоја, мењајући своје животне навике : од мирног породичног човека ка човеку склоном пороку и коцки, мењао је и свој стил одевања. Нема сумње да је његов узор , макар и у подсвести, био Пера Зелембаћ, човек који се бавио једном другом врстом трговине. То није била статична дућанска трговина, већ лиферантско-извозничка. Таква трговина је подразумевала и већу покретљивост, путовање и контакте са људима различитих крајева и веће искуство. Тако и Митар , макар у одевању , постепено преузима инсигније моћнијег човека. Те ознаке су у накиту ( сат са златним ланцем и шубара од скупоценог крзна.) Разуме се да ће он уједно са оделом преузети и навике и пороке.
О посебности у облачењу Хаџи-Трифунових у роману Нечиста крв , на свој начин , говорио је и Бора Станковић:
„А по ношњи, облачењу највише су се познавали. Нико од њих није понео дубоке ципеле или чизме, већ увек плитке лаковане. Чакшире, истина, и њихне су биле широке, чохане, које су им остраг у борама тешко падале, али ногавице никад нису биле дугачке, још мање широке и испуњене гајтанима, већ уске, кратке, да би им се што више виделе беле чарапе. Бројанице које су носили нису биле као остале, чак ни као хаџијске, са крстом, већ ситне, црне, скупоцене, да би , ма колико биле дугачке , ипак су могле све у шаку да се скупе. И у бријајњу и шишању косе издвајалили су се. Ко год што су сви имали исти израз лица , вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресаним брковима, који им никада нису прелазили крајеве уста“.
Од мушког „украса“ Станковић је видно издвојио бројанице, али не обичне, јевтине, већ неке посебне. Та посебност је заправо ознака модног стила и ознака припадности друштвеном слоју. Целокупно облачење , бријање, шишање и чешљање било је такође знак готово у дословно семиотском смислу.
И сеоски домаћини имали су свој кицошки модел. Њихово одевање било је видно скромније од хаџијског, чорбачијског и трговачког, али је и оно било посебно. Таквог једног сеоског домаћина , Марка Мојсиловића, представио је Јанко Веселиновић у приопвеци Самртна чаша. И он се физичким изгледом уклапао у идеал мушкарца патријархалног деспота. „ Био је висок читав хват, пун и снажан, лица округла и црномањаста, очију црних, обрва великих, бркат, косе проседе. Кад говори, чисто ти баца речи у брк; кад се наљути, па те пресече оним сјајним очима – ти мораш оборити главу, и , не знам зашто, почешати се иза врата“.
Очигледно да се у физичком изгледу Марко Мојсиловић, Лазаревићев Митар , Сремчев Хаџи-Замфир и Станковићев ефенди- Мита ни по чему нису разликовали. Веселиновићев јунак, међутим, носио се мало другачије. „Носио се дикли (курзив М.Ђ). Чакшире и гуњ од сукна, копоран од чоје, по три-четири дугачка појаса око паса, поврх њих силаје, за силајем пећанке“.
Но и слој паора, сиромаха могао је своју одећу улешавати на посебан кицошки начин. Слику таквог јуноше налазимо у Ранковићевом роману Горски цар. Говорећи о Ђурици, главном јунаку романа, Ранковић је записао:
„Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи да је свакоме, и по њој, падао у очи. На глави је носио дубок фес, немарно затурен к потиљку, те га црна дугачка кићанка била по плећима. Бела конољана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку-две више колена, због чега су га старији људи звали 'онај куси' а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му овакав кицошки изглед (подвукао М.Ђ.) највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета који влада у целом округу. Носио је вазда доколенице повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука – чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је каиш имао пет-шест увојака но обично. Опасивао је око себе два широка појаса, па широк каиш са два убода, о коме је висио низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама. Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац“.
Ранковић од одевних украса истиче кићаннку на фесу, вез на тежаној кошуљи, шарене подвезе, кићанке на чарапама и шаре од црног гајтана на јелеку. Но, то још није било довољно за кицошки изглед. Тај кицошки изглед Ђурици су обезбеђивале неке посебности : затурен фес, видно краћа кошуља ( за шаку-две више колена), потом чарапе ( за шаку дуже од обичне мере). Тек та три детаља и особито држање, одавала су кицоша. Кицош ,дакле , није био онај преко мере накићен и одевен у скупоцено рухо, већ неко ко је умео да понесе оно што има.
Из времена свог београдског периода Симо Матавуљ нам је дао једну кратку али ефектну слику одевања престоничког високог чиновника . У свој приповеци Предмет за причу (Бегорадске приче) портретисао је Кочу Илића, среског начелника у пензији.
„Бјеше широк, набрекао од здравља, великих сједих бркова, густијех обрва, а косе тек прогрушане; бјеше под шубаром, у зимњем капуту, у чизмама; пушаше цагарету кроз дебелу ћилибарску мундштиклу,а на кратком рутавом кажипрсту сијао је златан прстен са плочицом. Помислих : ово је доиста какав газда из сусједства, може бити власник новијех лијепих кућа.“.
Иако је ретко детаљно портретисао своје ликове или описивао њихову ношњу ,Матавуљ напросто није одолео овој упечатљивој слици из кафанског амбијента. Његов начелник Коча Илић нас неодољиво подсећа на детаље слика Тулуза Лотрека из париских кафана. Тој газдинској физиономији грађанског лика посве одговара и подразумевајући начин одевања који укључује и, дискретне, али обавезне, елементе кићења, односно кицошења. Само та два дискретна детаља (златан прстен са плочицом и ћилибарска му(нд)штикла) била су довољна талентованом писцу , попут Матавуља да се у свести читаоца створи незаборавна слика човека који за кафанским столом чита новине и пуши цигарету са муштиклом.
Иако књижевност не можемо у елементарном смислу узимати као поуздан историјски или етнолошки извор, у прози српских реалиста налазимо много аутентичних описа српске ношње који су у сваком смислу научно употребљиви и корисни. Јунаци ових приповедака и романа ( хаџије, чорбаџије, трговци, занатлије, службеници, чиновници, сеоски домаћини , сиротиња сеоска и градска) појављују се са својим аутентичним ношњама и „модним“ навикама . Као посебна врста свих тих слојева и група, са посебним местом, појављује се и се ред кицоша према којима су писци често, и на готово неприкривен начин, показивали симпатије. Нема сумње да су ти и такви кицоши у стварности и сами били свесни комуникативног учинка који је њихова одећа, или начин ношења одеће, остваривао са сопственом околином. Истина , ми такве људе данас све ређе називамо кицошима, већ много чешће људима са укусом и стилом .
[1] Најлепше српске беседе, Просвета, Београд, 1999,стр. 264. ( приредио Милентије Ђорђевић)
[2] Веома уврљиво описан је кујунџија Мане у Сремчевој Зони Замфировој. И он припада групи кицоша из слоја занатлија и трговаца. „Носио се лепо и радним даном, а утолико је лепше недељом и празником. Кад обуче оне његове уске чакшире маслинове боје, а на груди танку жуту свилену памуклију, преко ње јелек и гуњче, опет маслинове боје - а све у силном гајтану – па се притегне траболос-појасом, за који му је сахат о широком сребрном ланцу, који је Мане сам израдио, а на главу кад накриви фес, шајкачу или астраганску шубару како већ кад време захтева“.
Коментари
Постави коментар