ПРОТЕЈСКА ПРИРОДА ТРИВИЈАЛНОГ У РОМАНУ

Као вечно зло или вечно добро тривијално у литератури  траје и опстаје. На споредном или паралелном колосеку свеједно, тривијално се данас храни неком новом енергијом и новим идејама и живи свој живот у незамисливим тиражима, бројним издањима, на бестеселер листама и телевизијским емисијама. У својој бити, међутим, тривијалност и данас почива на неким познатим  константама. Тривијална или забавна књижевност  своје просторе је увек налазила (и налази ) у роману  као свом омиљеном жанру. Своју естетику  она  је темељила (и темељи) на схематичности, фабуларности и занимљивости. Такав  стваралачки приступ најчешће је подразумевао баналну тематику, наивно обликовање ликова,  неуверљиво мотивисање поступака,  стилску површност и низак ниво писмености. Обраћајући се обичном, просечном читаоцу аутор је  увек рачунао и на комерцијалност свог “производа” . Но, многи се данас слажу да  и тривијална књижевност чини компоненту у структури саверемене књижевности коју не смемо сасвим занемарити. Премда с многих аспеката потпуно безвредна, то је ипак нека књижевност која, уосталом, и те како делује на укус публике.[1]

            Српска књижевност се прилично рано среће тривијалним романсијерским проседеима. Највише се тривијалност везује за име Милована Видаковића и његове псеудоисторијске и сентименталистичке романе попут романа Љубомир у Јелисијуму, Усамљени јуноша, Силоан и Милена, Велимир и Босиљка и друге[2], потом  за Чедомиља Мијатовића  (Рајко од Расине, Иконија везирова мајка), Јакова Игњатовића (Манзор и Џемила ), Лазара Комарчића (Драгоцена огрлица), а  у време између два рата за Милицу Јаковљевић Мирјам  (Рањени орао) итд. Данас је списак аутора чија се романсијерска поетика заснива на постулатима забавног или тривијалног неупоредиво  дужи. Међу ауторима најбројнијре су жене .Споменимо најприсутније, најтраженије и најтиражније  а то су: Весна Радусиновић, Јасмина Ана, Љиљана Ђуровић Хабјановић, Анабела Басало и друге. Њихове књиге објављују се код познатих српских издавача у фантастичним тиражима од више десетина хиљада примерака[3], добијају награде за најчитаније и најпродаваније српске књиге па им по том праву  покаткад припадне  и које место у значајним књижевним листовима и часописима и телевизијским и радио емисијама. По инерцији “успеха” о њима су понекад писала и значајна имена српске критике а неретко и универзитетски професори.[4] Све то нам даје право да овој литерарном, и у нечему социолошком феномену ,приступимо пажљиво и аналитички.

            Шта је то, може се свако запитати, што тако предано и издашно храни тривијалност у савременом роману и у кој мери тривијално преузима просторе уметничког. Потом, у ком смислу савремени аутор одступа од класичних образаца забавне  (тривијалне ) литературе и чиме све “угађа” свом потенцијуалном читаоцу.

 Нема сумње да феномен почива на некој невидљивој центрипеталности која га храни и подиже, а кад је потребно преобликује, прерушава и прилагођава. Ту су садржани  захтеви времена и књижевног укуса публике, а ту је свакако и грчевито настојање сваког аутора да се неким стваралачким поступцима и радњама брани од препознатљивих модела тривијалности и  жеља да се приближи уметничкој књижевности. То последње могло би му обезбедити друштвено признање и књижевни углед  за чим свако  природно тежи.

 Разумљиво је да је некадашњи читалац имао потребу за  читањем витешких романа као што је и некадашњи позоришни гледалац волео да гледа пасторалу или покладну фарсу. Исто тако  је савим евидентно  да један значајан део савременог читалаштва своје културне потребе задовољава читајући забавне, лаке романе који највише наличе латиноамеричкој теленовели , америчком акционом филму или некад популарном ротороману.[5]  И у том смислу се није ништа битно променило још од времена Милована Видаковића. Но, најбоље ће, међутим, бити да видимо како та ствар данас стоји у самом роману као епицентру проблема. Определили смо се ,као што рекосмо, за најпопуларније ауторе и најчитаније књиге. Романи Распродаја среће и Острво мушкараца, обала жена Весне Радусиновић, Укус порока и Снегови Копаоника Јасмине Ане , Игра анђела и Петкана Љиљане Хабјановић Ђуровић и Жена с грешком Анабеле Басало тематски се држе проверених шаблона. Мање или више сви говоре о   жени или девојци скромнога порекла која се, захваљући својој лепоти, божјем промислу или некој особитој личној способности домогла лагодног живота и високог друштва.

 Главна јунакиња у роману Распродаја среће је рођена у Куршумлији, у дубокој српској провинцији. Има три ружне сестре и злу маћеху која је злоставља . Иста ауторка у роману Острво мушкараца, обала жена опет за своју јунакињу каже: “Били смо сиромашни, тешко се живело, знате како је на селу, свако лепше парче иде мушкима, оцу и браћи”. Њен први муж био је вулканизер, а други доктор, специјалиста пластичне хирургије. Обе њене јунакиње живе у амбијенту урбане аркадије (велика кућа, базен, кућне помоћнице, скупи аутомобили, деца уче америчку приватну школу) итд.

У роману Укус порока Јасмине  Ане главна јунакиња новинарка Нађа живи у  идиличном урбаном амбијенту . Већ на почетку романа радња се догађа у кућном врту, у дворишту куће је паркиран луксузни кабриолет и све нас то неодољиво подсећа на амбијент америчког благостања који се виђа у већини америчких филмова или серија. У другом роману постојећу иконографију употпуњују подразумевајуће константе високог друштва: обавезни тенис, хиподром и коњске трке и елитни ресторани и познате личности политичког и јавног живота престонице.

Љиљана Хабјановић је, међутим, у својим романима причу сместила у далеку прошлост . Роман  Игра анђела  говори о животу кнегиње Милице а Петкана о  животу свете Петке. Таква тематика је обећавала извесно удаљавање о тривијалних образаца, но то се ни овде није догодило. Уосталом,  већ је познато да су наши старији писци тривијалних романа често посезали за причама из прошлости. Својом причом Љиљана Хабјановић нас у Игри анђела подсећа на Мијатовићев роман Рајко од Расине. Већ у почетку  романа читалац урања у сладуњаве описе Груже, Лугомира и дворца Жупањевац . Чин крштења будуће кнегиње  представљен је као “отмен, узбудљив и блештав”. У амбијенту “раскоша, сјаја и лепоте” ,као марионете  вођене руком списатељице,  крећу се витезови, дворске даме, свештенство и послуга. Девојчици која се крсти и која тек има племенито порекло, анђели намењују улогу српске владарке. Као знак анђеоске наклоности Милица бива обасипана ружама. Те руже, које се обилато просипају, неодољиво нас подсећају на ружу као омиљену инсигнију кича .[6]

Роман Петкана писан претежно према чињеницама из познатих дела бугарског патријарха Јевтимија и Григорија Цамблака. Љиљана Хабјановић је лик жене светитељке из круга преподобних изабрала, између осталог и зато, што се савршено уклапао у модел биографије који читалачкој публици може понудити бар две приче : једну о животу омиљене светитељке и другу причу о животу обичне девојке из народа која се посвећује. (Разуме се ни комерцијални моменат није био занемарљив, света Петка је омиљена у српском народу. Оваква литература тај моменат никад не превиђа.) У тај модел уклапале су се и чињенице о њеној судбинској изузетности : мајка је рађа у каснијим годинама кад се репродуктивни век жене већ завршава, обдарена је изузетном лепотом што је даје право да уђе у круг девојака кандидаткиња за византијску царевну. У њу се заљубљује неки цариградски племић, али га она одбија. (Још једна необичност и изузетност.)

Иновирање сижеа и приповедачког поступка примећује се код све четири списатељице. Исто тако увођење нових социјалних околности, друштвених обичаја и етичких норми и увођење нових јунака (нарочито жена) који ће заменити пастире и заљубљене чобанице, мудре старце, паметне владаре и јунаке натприродне снаге, карактеристика је ове прозе.

За све три књиге би се могло рећи да савршено кореспондирају са сижеом бајке. Чини се да је сиже Пепељуге најприкладнији за поређење. Сиромашна девојка без мајке, уз то лепа привуче пажњу царевог сина. После много занимљивих обрта следи срећан завршетак. Побеђују правда и лепота, а зло бива кажњено. У тај  модел су се у нечему уклапали и они хагиографски сижеи који говоре о посвећењу људи пучког порекла. Успех малог човека, у овом случају савремене жене, вечна је прича о  проналажењу среће, о постојању божанске правде, о принцу на белом коњу или о царевој кћери која ће припасти чобанину. Ауторке ових романа тај стари сиже и традиционалне мотиве повремено одевају у  модерно рухо.

Неке од њих ће кренути и у својеврсну постмодернизацију приповедачког поступка. Дакле, иако у основи  присталице традициналног приповедања, оне ће своју причу привидно заоденути постмодернистичким рухом. Најбољи пример за то налазимо код  Љиљане Хабјановић  која, с једне стране  причу класично хронолошки стартификује,  а са друге стране је постмодернистички  цизелира, поверавајући је анђелима Варахилу, Рафаилу, Гаврилу, Салатилу, Урилу и Михаилу . На тај начин прича се фрагментаризује , а приповедачки углови се померају.Такав поступак није био карактеристичан за романе овог типа.

Посезање за документом и документаризмом такође није био обичај у оваквој врсти литературе. Она се више везивала за легенду и народно предање. Иста ауторка у роману Игра анђела нам оставља податак о својој намери да своју књигу заснује на документу.  “ Да бих написала роман  Игра анђела , морала сам да прочитам десетина књига које су исписали историчари, свети оци и богонадахнути писци”.[7]

У романима Весне Радусиновић , Јасмине Ане и неких сличних срећемо аплицирање једног новог социјалног миљеа које доносе деведесете године минулог века. За разлику од социјалног миљеа старих романсијера који је , мање више конструкција, савремене списатељице прилично верно одсликавају друштвене промене. То су оне промене које рађају нове господаре ( у савременом жаргону нове газде). Сетимо се да је својевремено исту проблематику третирао и Бора Станковић у Нечистој крви . Но , ипак ,  оне не долазе до степена тумачења и дубљег сагледавања, оне појаву региструју а своју јунакињу бацају у свет неуверљивог дешавања. Њихова јунакиња тако помоћу неке deus ex machine  исувише лако спроводи свој наум о “куповини” среће.

Њихова жена јунакиња није више онако чедна као код старијих романописаца. Она врло лако нагиње пороку и о пороку радо говори. Јасмина Ана порок истиче већ у наслову свог романа ,а њена јунакиња је изразито хировита и порочна. Своју личну несрећу она брани уласком у лавиринт порока. Но, порок у њеном роману се има читати као еманципација жене која се  смело извлачи из љуштуре балканске патријархалности. Таква жена се читаоцу свакако  доима као помодарка и сноб , једино не можемо бити сигурни да о својој јунакињи тако мисли и  сама ауторка романа. Покушај психолошког мотивисања поступака јунакиње је неуспео будући да се заснива на  упрошћеном  повезивању њеног осујећеног материнства и каснијег порочног понашања. Такав психолошки механизам захтевао је много суптилнија разматрања, можда онаква каква можемо пронаћи код Емила Золе или Флобера. Ауторке поменутих романа се разликују од својих претходника само утолико што како-тако настоје да том задатку одговоре. Нажалост, њихов литерарни таленат је далеко испод постављених захтева.

Иако ствара у истом духу и са истим намерама, млада списатељица Анабела Басало се у нечему разликује од својих претходница. Као осведочена присталица тзв. турбо културе и дива хотлајна, она је ушла у својеврстан пројекат изједначавања сопственог јавног деловања и своје литературе. Њено фотографисање у порно часописима и појављивање у таблоидима, њено откривање сопствене и туђе интиме, често је маскирано изјавама о тешком положају жене у конзервативном и назадном  и сиромашном балканском друштву. На том принципу неке имагинарне квазизападњачке културе почивају и њени јунаци. У неким тренуцима готово да се између списатељице  и жене с грешком  губе све видљиве разлике. Но, сви они који су касније писали и говорили о овом роману покушавали су да његове књижевне вредности потраже у ономе што књижевност уопште поставља као универзално  а то су проблеми самоће, отуђености, трагање за идентитетом и сагледавање женске сексуалности кроз оптику психологије итд. Њен роман Жена с грешком  означаван  је као еротски роман или роман о ноћном Београду. Његова јунакиња је ,као и у свим романима оваквог типа , прелепа жена, заводница, а у њеном окружењу су моћни богаташи и тзв. жестоки момци. Но, и код ње као и код Јасмине Ане или Весне Радусиновић, нема бајковитог срећног краја. Оне у извесном смислу инсистирају на трагици сопствене јунакиње , избегавајући тиме стереотип и тражећи вредност у трагичном које би код ,претежно женске читалачке публике, требало да изазове сажаљење а покаткад и идентификацију са јунакињом. То наглашено инсистирање на сажаљењу или идентификацији први је вид субверзивног деловања ове литературе. Ту субверзивност данас увелико поспешују медији својим агресивним промотивним кампањама и издавачи који овој литератури дају примат, будући да је она најсигурнији извор прихода. Тако широко развијен фронт деловања од писца преко издавача и медија сасвим сигурно погубно утиче  утиче на формирање укуса и стварање књижевнокултурне климе у којој доминирају кич и шунд.Све то, разуме се не би било могуће без евидентне  способности аутора ових дела да се своју поетику моделују према захтевима тренутка, укуса своје публике и у крајњем, по захтевима тржишта.

                                   

           

ЕРОС И ПОРНОС КАО ПРАТИОЦИ ТРИВИЈАЛНОГ У РОМАНУ

(Перспективa забавне литературе женског писма)[8]

Ништа жалосније од „философије“ еротичких књига! Оне углавном имају некакав педагошки нацрт, помпезан и јогунасто штићен од стране писца. Имају потом, ређе социо-философску ноту, гневну, радикалну али лажну. Анархизам на степену субрета!

Нигде истина и обмана, стварност и илузија нису тако приближене као у еротичкој књижевности где се игра на жици између отпора друштву и сна о утопији, где језик доиста постаје увек нешто више.

                                                            Милан Комненић, Распети ерос, Летопис Матице

                                                            српске, 141/2, 1973, стр. 145 – 146.                                                                        

 Наша интересовања очигледно је усмерена су ка новијим романима са забавним (тривијалним) проседеима чији су аутори жене. Зашто баш таква перспектива, ако она нема изгледа на озбиљнија научна уопштавања? Морамо рећи да нам се перспектива сама наметнула. Неоспорна је  чињеница да у последњим деценијама прошлог века па до данас имамо велики број списатељица које су неговале овај вид литературе. То уистину није необично ни ново, необичније је од тога то што су у  значајном броју тих романа све присутнији еротске и порно сензације и проседеи. Покушаћемо зато да утврдимо у којој се мери и како еротско и порнографско настањује у овим романима и шта је узрок овој појави.

 Већ на почетку намеће нам се потреба једног терминолошког разграничења а оно се односи на питање шта је еротско, а шта  порнографско у литератури и може ли се оно јасно раздвојити. Послужићемо се овом приликом одређењем које је својевремено дао Иван Чоловић. „ Еротска књижевност и порнографија су заправо исто, али овај други назив више одговара текстовима чије је главни циљ да изазову еротско узбуђење читаоца, док њихова естетска димензија остаје у другом плану, за разлику од текстова у којима се еротско узбуђење читаоца ставља у службу естетског уживања, због чега им боље пристаје назив еротска књижевност.“[9] Но, и сам Чоловић је остао у некој врсти недоумице кад говори о естетској, еротској и порнографској функцији текста. Кометаришући на истом месту тријаду коју је својевремно увео Милан Шлумски, следбеник Мухаржовског, он каже: „Шлумски даје допринос опису  специфичног дејства еротске лектире (код њега је то порнографска функција) , али његова тријада функција не стоји на чврстим основама. Њена највећа слабост је у томе што је разлика између естетске и еротске функције остала недовољно објашњена, тако да се подела на три функције заправо своди на уобичајено разликовање естетског и порнографског на основу одсуства или присуства физичког задовољства, при чему се оствља могућност да се физичка драж ментализује. Другим речима , остаје нерешено питање шта је то што се у еротском уживању пребаченом на интелектуални план не може свести на еротско и због чега је оправдано уводити трећу, еротску функцију између естетске и порнографске. Да ли уопште има смисла говорити о еротској књижевности као посебној врсти литературе?“[10] У нашем случају такве дилеме можда и неће бити, будући да желимо говорити о тривијалној или забавној књижевности која , је из бројних (углавном)  некњижевних разлога, играла на карту еротског или порнографског.  Такође не морамо улазити у претерану елаборацију суштине тривијалности и тривијалне литературе. Ипак, подсетимо се  закључка који је својевремено извео Виктор Жмегач. Он је тврдио да „тривијална књижевност, стално репродуцирајући шаблоне, заробљује нашу свест лажном сигурношћу; велика књижевност разбија ту сигурност и стваралачки узнемирује свијест – желећи сачувати цјелину слутње о неотуђеном животу“[11]. Додали бисмо још да су и аутори  потпуно свесни да ће ласцивне и еротске сцене, нарочито код мање образоване читалачке публике, значајно појачати интересовање за ту врсту  литературе.

Ако погледамо нашу издавачку продукцију последњих деценија прилично лако ћемо уочити списатељице у чијим романима је еротски и порно елеменат  препознатљив. Међу најплоднијим и најчитанијим  је њих шест: Љиљана Хабјановић Ђуровић, Јасмина Ана, Анабела Басало, Маша Ребић, Исидора Бјелица и Весна Радусиновић  . Већина  њихових романа већ у наслову наговештава да ће се тематика вечног опозита мушкарца и жене  сагледавати кроз призму  телесног и еротског. Свакако да је у истицању ласцивних и провокативних наслова  садржан и маркетиншки кључ против кога издавачи очигледно нису имали ништа против. Наводимо најзанимљивије наслове Јавна птица (Љиљане Хабјановић Ђуровић),Укус порока ,Парење јелена (Јасмине Ана), Тајне женских јастука и Жена с грешком (Анабеле Басало), Спонзоруше (Маше Ребић) Сајбер курва и Непристојна писма мушкарцима (Исидоре Бјелица) , Острво мушкараца, обала жена  (Весне Радусиновић) итд.

После ових чињеница намећу нам се бар два побочна питања, прво, зашто се у овом периоду жене  у толикој мери биле поборници  ове тематике и друго, каква је читалачка публика тих романа, ако по тиражима и броју издања можемо закључити да је веома бројна . Ако избегнемо ризик уласка у озбиљније социолошке анализе, можемо закључити да је вероватно реч о видној еманципацији жене која је почела још на почетку прошлог века а насилно угушена у периоду Другог светског рата и гушена још неколико година после рата. Рушење постојећих табуа и релативизовање етичких норми стварало је свуда, па и код њих, утисак неограничене  стваралачке слободе. Свакако не смемо заборавити и снажан утицај медија и стране литературе, нарочито Ерике Џонг, Сузан Сонтаг, а од писаца посебно Чарлса Буковског.

Већ је опште место свих расправа да тривијална, забавна или сублитература своју читалачку публику претежно налази међу мање образованим слојевима. Еротска сензација је била само добар зачин оваквој литератури, а тако „зачињена“ литература је потом брзо и напречац налазила своју публику. И што је та сензација  конкретнија, опширнија , детаљнија у описима , распуснија у језику, шокантнија у поступцима, то ће (као традиционално забрањено воће) бити интересантнија ширем кругу читалаца.[12] (Разуме се , не желимо овом приликом устврдити да се међу читаоцима оваквих књига није нашао и одређени постотак образованих или веома образованих.) Хавелок Елис је независно од уметничке вредности еротске приче ,нашао да су оне људима потребне као што су деци потребне бајке, осим тога , и Иван Чоловић је тврдио да еротска прича „жестином свог дејства побеђује људску усамљеност“.[13]То је њена функција.  Има и другачијих претпоставки:  еротизам се необично лако разуме на свим језицима, јер његов језик садржи довољно универзалних израза, јер само  тело говори, гест казује, телесност означава.[14]  Миливој Солар је пак истицао да „неслућен процват и успјех код публике стога може бити схваћен подједнако ка симптом кризе, можда чак и 'смрти'  књижевности  као умјетности, баш као што може бити схваћен сиимптом нове, техничке обнове традиционалне усмене књижевности односно књижевног фолклора који, управо као и традиционални фолклор, има нека своја властита мјерила вредности“ [15]Но, погледајмо како се то манифестовало у роману.

Познато је, а о томе смо већ писали, да савремена тривијална књижевност поседује велику моћ прилагођавања и преобликовања. Истина она никад не напушта колевку из које је  изашла. Неке књиге се у тој мери маскирају модерним романсијерским поступцима тако да је само суштинске појединости одају. Најбољи пример је за ову прсту преобликовања роман Јавна Птица Љиљане Ђуровић Хабјановић. Реч је о књизи која је први пут објављена 1988. године и одмах постала хит. Тадашњи уредник Драгош Калајић је књигу означио као „први веродостојни еротски роман написан женском руком у историји српске књижевности“. Нема разлога да споримо ову Калајићеву тврдњу. Роман је заиста еротски и у њему су, сходно захтевима времена, истински описане разноврсне еротске и порно сензације, од обичног секса до лезбијанства , онаније и силовања. Након првог читања роман оставља извесан позитивни литерарни утисак ; приметно је да је реч о писменом и талентованом аутору, али се већ у поновљеном  читању лако уочавају рецидиви тривијалности. Млада лепотица из провинције одлази на школовање у Београд оптерећена бременом идеала и предрасуда о правим вредностима живота, о успеху , срећи и животним задовољствима. Но, поред свих тих тежњи секс је њена преокупација и то, како она каже : „Секс ради секса“. Или како на другом месту каже: „Права еманципована , зрела, самосвесна жена (...) набави, узме, употреби. И одбаци. (Као непотребну, неповратну  тетрапак амбалажу кад се испије сок.)“. Та чињеница је своди на безосећајну порно диву велеграда која своје унутрашње противуречности решава рутинским оргијама и авантурама. У чему се она разликује од класичне јунакиње тривијалног романа ? У једној јасној иронији према животу и једном другачијем срећном завршетку који нам нуди бајка и у крајњем, у једној  евидентној трагици. Дакле, уместо класичне приче о младој лепој и сиромашној девојци која налази свог принца имамо причу о младој сиромашној и лепој  девојци која ће доћи до некаквог срећног краја , али тако што ће  се будућем мужу приказати као невина и неискусна. Она се ,дакле, домогла топлог породичног гнезда у велеграду у отменом друштву, али не божјим промислом, сопственом лепотом ,како то бива у теле новелама, већ обичном женском преваром. Роман Јавна птица зато није класичан шематизовани забавни роман, већ хибрид у коме сирови ерос преузима неке ампутиране елементе тривијалности.

Описивање ласцивних сцена у овом роману је само читалачки мамац . С једне стране он се крије иза једног стваралачког поступка карактереизације лика ,али са друге стране он је онај фил, шећерлема која ће засладити обланду обичне , на моменте трагичне животне приче. То ће значити да еротски и порно пасаж имају једну естетски немотивисану функцију. Њихова функција је пре маркетиншка и сензиционалистичка, садржана у намери да се буде први у приказивању оног невиђеног у роману женског рукописа. Тако ваљда  и треба схватити ону Калајићеву тврдњу да је реч о првом српском женском  еротском роману.

Њена колегиница по перу ,Јасмина Ана је у својим романима приказивала отменост, високо друштво  (истина описано лаички, бедекерским речником) и еротске сцене у којој је жена приказана иконографијом бизарних порно филмова.  У роману Парење јелена, на пример, дата је и једна љубавна еротска сцена у коњушници настала вероватно под утицајем сличних сцена и Золине Нане. У другим еротским сценама у овом роману препознајемо учешће мушкарца насилника и елементе сексуалне присиле. Такав приступ могли бисмо рећи сличан оном из јевтиних америчких филмовима у којима доминирају ликови насилника, психопата и алкохоличара. Њени романи, између осталог, нуде књишку слику западњачки еманциповане жене која се мора емоционално и социјално остварити у амбијенту скоројевићства и новобогаташтва.

Роман Тајне женских јастука Анабеле Басало већ на првом кораку открива  незапретане трагове тривијалног. Реч је о баналној тематици која би се могла назвати, женске приче, женска поверавања итд. Списатељско неискуство ауторке огледа се у  томе што је  намеравала да напише класичан епистоларни роман, а добили смо нешто налик на паралелне дневничке забелешке које се завршавају телефонским разговорима. Њихови дневници су нека врста  литерарног експеримента који се састоји у покушају ретроактивног сазнавања шта  једна о другој мисле и осећају. У том смислу овај роман би могао имати неких иновацијиских квалитета у погледу организације сижеа и фабуле. Нажалост, то није подигнуто на жељени уметнички ниво. Ауторку овог романа одају и мање стилско- језичке мањкавасти.

Разуме се еротски пасажи су главни пратиоци тривијалног и  адут овог романа који је  већ у наслову наговештен. Иако у њему нема претераног егзибиционизма , једну од јунакиња овог романа  одликује специфичан однос према сексу: она у њему види смисао женског битисања. Но, и ту је још реч о нечему што Иван Чоловић назива reductio ad organum ,а без чега је порнографска књижевност данас незамислива. Аутор, односно јунак особу супротног пола своди на полни орган или  на оне делове тела који могу да произведу најснажнију еротску сензацију.“Порнографским зумом физичка слика протагониста своди се на еротски функционалне детаље а споредни ликови често су редуковани на један део тела или орган“.[16] У роману Тајне женских јастука , Ана , једна од јунакиња, каже: „ А ја кад помислим на мушкарца, видим само пенис“ (стр.42.) Анина саговорница такође инсистира да се полни органи називају правим (табуисаним) именима а не официјелним, латинским називима, јер само такве речи поседују снагу појачава узбуђење итд.

            Млада списатељица Маша Ребић својим првенцем Споноруше  прилично вешто разоткрива једну појаву која  у времену кризе заокупља младе и неиживљене  Београђанке . Та појава је у нечему  слична проституцији, али је сама ауторка смешта на нижем етичком ступњу.(Спонзоруша је девојка која, изигравајући заљубљеност, извесно време вешто искоришћава свог изабраника.) Приповедање из више приповедачких перспектива у савременој прози није превелика новост, али морамо рећи да га ауторка овог романа  спретно користи. Скоро до самог краја она оком даровитог посматрача и талентованог аналитичара прави вивисекцију средњих и виших  средњих слојева београдског друштва. Такође, морамо истаћи, она танано улази у психологију својих јунакиња. Све то и макар то, је већ довољно да се стекне утисак да је реч о добром роману, но ауторка није одолела да не склизне у сладуњовост тривијалног хепиенда. Од самог почетка она је своју јунакињу Лену прикривено пројектовала по моделу  тривијалног романа или модерне теленовеле : лепа и радознала, из разбијене породице, она тражи свог принца на белом коњу.  Драматургија је стандардна : преко много мука , она проналази свог принца и своју мирну брачну луку. Ленин изабраник је веома богат човек, он каже: „Нисам јој рекао да сам богат наследник, а да ми је уметност није нешто од чега живим, већ нешто због чега живим.

            Нисам јој рекао да ми је породица једна од најбогатијих у Европи, да поред кућа у Москви, Лондону и Њујорку, поседујем виле у Монте Карлу и Аспену, да ме у Дубровнику сваког лета чека брод којим пловим месец дана и да су моји родитељи који су дошли пре пар дана у Београд, слетели на Сурчин својим приватним авионом, а да имамо једанаест фабрика у Источној Европи“. (стр 228.) Лена  бивша немирна девојка која је прошла све, учествовала у свакаквим модерним оргијама и еротским перверзијама сада „кува чорбе и прави колачиће“ . Али , ово није природна трансформација јунакиње, она по моделу тривијалног проседеа, мора ући у обавезни хепиенд, вероватно и због тога што то од ње очекују њене читатељке и што је то подразумевајуће за овакву врсту литературе.

            Талентована и надасве образована списатељица Исидора Бјелица, која се намерно упуштала у литерарне обраде „јевтиних“ али провокативних тема[17] је потпуно свесна свог уметничког домета, као и чињенице да су неки њени романи потпуно  окренути савременом турбо фолк укусу.( Њихов циљ је да направе провокацију, чак и скандал,[18] а у крајњем да буду купљени, као свака друга турбо фолк роба, односно да употпуне палету понуде на бувљаку бруталне културе.) Она  зато у роману Непристојна писма мушкарцима каже: „Ја, наравно, никада нећу добити ниједну значајну награду коју би ми дао неки импотентни жири, али ћу увијек бити свима на устима и у мозгу... Увијек пркосна..“ Њена опседнутост еросом се на више места у роману доводи до степена непотребне баналности и откривања неконвенционалних еротских жеља. Те жеље као да истичу из њене подсвести , али на моменте личе и на „спољашњи“ покушај провокације упућен оном читалачком кругу који је навикнут на поштовање конвенције и табуа. Она то ,разуме се , потенцира у наслову, иако њена непристојна писма и нису у толикој мери непристојна, као што  и њена литература  није у правој мери тривијална. Не можемо а да не приметимо да задивљује понекад покушај њеног есејистичког промишљања кад, на пример, предлаже да се Његош и његова литература тумаче у светлости обичне либидозне рационализације. „Вечерас тек први пут прецизно схватам колико је Његош промашен човек. И, шта год да је истина, он је промашен. Његов је језик тек ушминкан жал за женом, Луча није оно што се мисли да  Луча јесте . То је узвишени трактат о семену. – О његовом семену . (...)  Луча је ода душевној импотенцији. Луча је апофатичка чежња за Евом“.

            Исидора Бјелица је и у свом  роману, Сајбер курва указала на неке нове димензије еротског.  Но мултимедијалност и интерактивност, о којој се говори, као истинита опсесија савременог човека ,  сасвим сигурно   , бар  је у овој  књизи, била само сенка сенке књишког еротског. Иако је наслов наговештавао бизарност и провокативност какав је својствен њеној стваралачкој поетици, чини се да се све завршило само на покушају инсценације. Читалац је у крајњем добио једну, у приличној мери, досадну причу са елементима детективског ромaна и повременим узлетима есејистичког дискурса.

            Весна Радусиновић својим  романима Острво мушкаравца, обала жена, Мушкари су као чоколада и Продавци среће рачуна на сличне шок ефекте као и Исидора Бјелица, али скреће ка фељтонизму, препричавању естрадних трачева, романсирању сопствене прошлости  . Са позиције неког који је , наводно, био у блиском контакту са светским естрадним звездама, познатим и славним личностима, она је националну естрадну сцену и високо друштво иронизирала  и детронизовала до карикатуре. Чини се да су то биле и најважније премисе њене поетике – еротско је било више по страни. Стиче се утисак да је Весна Радусиновић и оним што је написала и оним како је своје књиге опремала, пре желела да себе прикаже као секс симбол него да то пројектује у своје јунакиње. Провокативни наслов, провокативна корица са сликама разголићене ауторке само је маркетиншки мамац или нека врста подвале читаоцу који ће поверовати да наслов и провокација са корица нуди и еротске садржаје. Ту комерцијализацију еротског и порнографског, без суштинске везе са ауторкиним убеђењем, стилом или мишљењем, без логичне мотивације, без икаквог озбиљнијег естетичког и поетичког разлога видимо готово у свим наведеним романима. Ова литература тако постаје ауторска маска , нека врста пропуснице за улазак у друштво познатих и читаних писаца.

            Паралелно постојање два типа литературе, тзв. високе и тривијалне очигледно опстаје и код нас, као и у окружењу и интензивно и континуирано траје већ  већ више деценија, да не кажемо векова.  Њихово егзистирање, међутим, одувек је било обрнуто пропорционалном односу према  тиражима и читалаштву. Висока литература има малобројнију читалачку публику и мање тираже, тривијална и забавна има бројну читалачку публику , бројна издања и високе тираже. Ако се сложимо да књижевност, условно , према полу аутора, можемо поделити и на женску и мушку, онда су ова два тока („високи“ и „ниски“) можда највидљивија у тзв. женском писму.[19]Свакако да треба нагласити чињеницу да савремена  жена писац, васпитавана на тековинама већ завршене сексуалне револуције, одгајана често у раслојеним породичним заједницама са измењеним системом вредности, у овим романама, између осталог, показује  и опсесивно интересовање за сексуалну слободу, еротско, а понекад и елементарно порнографско.  Њени највернији читаоци  данас су саме жене. То су жене одређеног социјалног профила и образовања и година старости. Па ако и то  најпосле прихватимо као релевантну чињеницу, онда ће нас она упутити као још једном корисном закључку који би  поједностављен гласио : тривијални проседеи  комуникацију  најчешће остварују са читаоцима одређеног менталног капацитета. Таква публика је бројна и трпељива, склона да прихвата све ауторске „иновације“ а нарочито оне које нагињу сензационалном, табуисаном и провокативном. Секс и еротско и порнографско су баш у том кругу. У суштини  таква читалачка публика је конзервативна ,обожава књижевне клишее и стереотипе јер је само они забављају и задовољавају, јер је само они интелектуално не оптерећују, јер јој једино они пружају сигурност у општењу са књижевним текстом. Па ако висока литература више поставља питања него што нуди одговоре , ова друга, пак,  већма упућује на одговоре , даје решења,  проналази “светло“ у мраку и ,у крајњем, усрећује своје читаоце, макар то било само привидно и привремено.

           

                                                             

           

---

[1] Миливој Солар, Сувремена свјетска књижевност, Школска књига , Загреб, 1982,стр. 225.

[2] У духу сентиментално-дидактичке прозе Видаковићевим стопама  иду мало познати писци као што су Тимотеј Илић, Јевстатије Михаиловић, Јован Чокрљан, Атанасије Николић и Нестор Исаковић.. Тврдња Јована Деретића да Видаковић остаје књижевно активан све  до своје смрти 1841. могла би бити доведена у питање јер 1929. године још увек се штампају Видаковићеви романи Усамљени јуноша и Силоан и Милена, а до те године роман Рајко од Расине Чедомиља Мијатовића је објављен у десетак издања. У којој мери је веза била видљива говори нам и посвета на почетку Мијатовићевог романа ''роман је посвећен имену Милована Видаковића'''.

[3] Роман Петкана Љиљане Ђуровић Хабјановић до 2006. Године  доживео је седамнаест издања.

[4] Поговор књиге Укус порока Јасмине Ане написао је професор Драган Недељковић који је својевремено предавао на Катедри за општу књижевност Филолошког факултета у Београду.

[5] Рото роман су издавачи својевремено преименовали у викенд роман. Пошто се продавао заједно са дневном и недељном штампом и његово трајање је заиста било од викенда до викенда. Сасвим је извесно да се мало ко од његових читалаца сећао садржине прочитаног.

[6] Руже, анђели и лабудови подразумевајући су мотиви кича у сликарству.

[7] Игра анђела, стр. 7.

[8] Женско писмо или женски рукопис не узимамо у традиционалном ни ,евентуално, вредносном смислу, већ само као назнаку да је реч о романима чији су аутори жене.

[9] Иван Чоловић, Еротизам и књижевност, Београд, 1990, стр. 5.

[10] Исто, стр. 209.

[11] Виктор Жмегач, Књижевно стваралаштво и повијест друштва, Загреб, 1976, стр. 179.

[12] Васа Павковић запажа: „Нека врста трна у оку овдашње високе критике су, пре свега, ауторке које сваком новом књигом постижу изразито велике тираже и чији успех, понекад и мени, који као уредник у Народној књизи потписује највећи број таквих издања, јесте нејасан. Сложићемо се , наиме, да су највећи број данашњих активних читалаца, код нас и у свету, жене и у књижарама и у библиотекама. Ако томе додамо да се и оне као и књижевнице које пишу за њих, у одређеној мери ипак, ослобађају мушког туторства, јасно је да ће тражити жене писце које ће већ на плану полности и суштинског односа према свету и према приповедању бити ближе њиховим интимним световима , Данас, 2004/807

[13] Иван Чоловић, исто, стр. 212.

[14] Милан  Комненић, Распети ерос, летопис матице српске, фебруар, 1973, стр. 152.

[15] Миливој Солар , Сувремена свјетска књижевност, Загреб, 1982, стр. 226.

[16] Иван Чоловић, исто, стр. 22о.

[17] И Исидора Бјелица, као и већина сличних списатељица епистоларну форму сматра најпогоднијом формом за своја сентиментално-биографска  промишљања.

[18] У роману Непристојна писма мушкарцима у Белешци о аутору стоји :“Исидора Бјелица (удата Пајкић) , писац, редитељ, тореадор, (...)скандалмајстор, војвоткиња, најконтраверзнији савремени српски аутор“.

[19] „Званична“ и текућа књижевна критика је , на пример, Светлани Велмар Јанковић, Види Огњеновић, Биљани Јовановић, Боби Благојевић, Милици Мићић Димовски, Љубици Арсић  дала легитимитет високе литературе ; Љиљана Хабјановић Ђуровић, Јасмина Ана, Исидора Бјелица, Весна Радусиновић, Анабела Басало и Маша Ребић, по свим показатељима, пишу високотиражну забавну литературу која егзистира на маргинама лишена признања и критичарске позорности.