АЛЕКСИНАЧКА БАШТА – КАФАНА БЕЗ КРОВА

          

  Алексиначка Башта је кафана  три годишња доба – кафана касног пролећа, дугог топлог лета и ране јесени. То је и једина кафана без крова, сакривена у крошњама липа и  кестенова или кестенова и липа, тога се баш не сећам добро  будући да говорим о оној Башти од пре четдесет и више година.  Извирила је из старе и неугледне зграде  између содаџијске радње и зелене пијаце и сместила се баш усред центра града, свима на корист и услугу. Кад се овде каже видимо се у Башти, то је било одвећ јасно, јер само је једна Башта . Али ова башта није врт ни перивој, није ни повртњак , ова башта је састајалиште људи свих божјих занимања и фела.  Зато и није вредно говорити о Башти као архитектонском знамењу или цветном врту,  већ као састајалишту људи, оних који само натрче и нервозно искапе своје пиће и оних доконаша који баш не маре за посао и сатницу .  Могли су се тамо видети домаћини огрнути сукненим копоранима са шубаром на глави, градски таљигаши и носачи, говорљиви продавци новина, угледни трговци, први људи вароши, шофери и кондуктери, јер и тескобна  станица беше ту на дохват руке. Као да гледам легендарног коњарског трговца Циганина Љубу Дасу  у својим парадним брич панталонама и увек изгланцаним чизмама, још видим средовечног конобара  који носи  на десетине тањира са ћевапима у једној руци и бар по три кригле пива у другој . И чини се да је он једини журио у овој општенародној гунгули. Зли језици кажу да се у том послу такмичио са чувеним Радетом Грбом из хотела Балкан који је могао да понесе и свих дванаест тањира па и још нешто приде. Виђао сам много пута за кафанским столом чувене адвокате Радета Ивановића и Селаковића али и мање чувеног Лулаша који је био стручњак за ситне тзв. кокошкарске спорове. Наиђе и смести се у крај, тамо ближе пијаци и понека отресита сељанка са сином и новом снајком па из корпе извади „лице“ (тканину) коју је купила код Самоизбора  да је уз хладну малину са содом натенане разгледа и премери. Наилазили су још ту и официри и рудари па кројачи народног одела предвођени мојим крштеним кумом Мијом Пауновићем који је једини у граду знао да направи тзв. „белу миланку“  (свечану официрску блузу) али и најлепше пио хладну шљивовицу из чокања.

            Увече се Башта облачила у ново рухо, дискретно осветљена а из правца кухињског пулта допирали су звуци тадашњих шлагера које су меко свирали они чоколадни момци, рођаци Љубе Дасе. Тад је Башта постајала место за мерачење. За столовима су седели неки други људи мало свечаније одевени. Уштогљени службеници и трговци изводили су своју породицу на ћевапе и пиво и мало градско показивање. Пословни Дух Баште се тада сасвим губио а према поноћи и сасвим нестајао. У то време конобари су могли стајати налакћени на пулт, понекад и испијајући своју скривену чашицу а све у стилу оне народне да и мајстори душу имају.

            Данас је Башта заборављено место. Нема више ни старог хотела Балкан ни Мотела који се прославио тадашњом  туристичком приредбом „На Морави воденица стара“ .  Место Баште  преузели су кафићи, пицерије киосци са брзом храном  а нема више ни оних старих гостију  који су пили малину са содом или клакер и кабезу код содаџије. Нема више ни оних посластичара који су правили најбољу бозу и лимунаду а ни њихових гостију који су пили шприцер , помешану бозу и лимунаду. А алексиначкој Башти, кафани без крова, ето, остала је само прича.