ТОМБОЛА У МИТРОВИЦИ

Само у дубокој провинцији постоје нека кужна места у којима се  укрштају људска беда, безнађе  са шарлатанском вером у боље сутра које само што није пристигло. Срећу се на тим местима гладни и припити, сулуди у јуродиви, разочарани и изневерени, поштењачине и хохштаплери. Једино тамо вас нико не пита за националност и вероисповест, школску спрему и имовно стање.  Нигде  нећете видети ружније место на коме се очекују  најлепше ствари.  Сам ђаво је изгледа одредио да неко свој срећни згодитак очекује у таквој руини, у таквом  сумраку и густом диму  измешаном  с мирисом прашине, просутог пива, јевтине ракије и загореле масти.

Такво кужно место је ТОМБОЛА у Митровици.

Неугледно место у сред центра града, сакривено и изгубљено између пиљарских излога и запуштеног дрвореда. На табли изнад врата  која су увек отворена стоји податак о радном времену . Не сећам се више шта је тамо тачно писало али, изгледа да је могло да пише  : ради до последње паре.

Ако ту прођете у неки час пажњу ће вам привући спикер који узвикује бројеве, метални звук  чудног коцкарског механизма који је правио неки неуки мајстор и прљави семафор који опсесивно посматрају бројне уморне очи.

Ако се пак одлучите да уђете у ту чудну салу што наличи на заборављене станичне ресторације из претпрошлог века, видећете и мноштво играча који нервозно пипкају своје коцкарске листиће и у исто време милују полупразну пивску флашу или пак ону сасвим малу ракијску а, ако  тога нема на њиховом столу, онда прстима обрћу крњаву пепељару или кутију јевтиних цигара  .

За једним столом седи мршави чичица са трoдневном проседом брадом и са похабаним руским качкетом, у његовој близини је човек неприродно углављен у рударске чизме, огрнут некаквим полицијским шињелом без еполета, иза њега четири младића са смешно шареним џемперима који ногама испод стола гуркају некакву картонску кутију  као да је у њој нешто живо. Између столова трчкара човечуљак који би ваљда требало да је конобар или разносач листића. И тако редом,  смркнути погледи, забринута и уморна лица. На зидовима неке слике на којима се готово ништа не разазнаје, црни плафон, љуљашке дебеле паучине, прашњави излог и глас спикера : „Три, дваес три , триес осам, четерес два ... и тек каткад  глас срећодобитника : имам га!  Заустави!

И тако пролазе дани : двaдесет један, двадесет два, двадесет три...  Живот је нада или очекивање среће, можда и на овом месту... у овом мраку.

Улицом пролази робустни хамер са војницима у чудним униформама и аутобус Косметпревоза из неког заборављеног времена. Ђаци журе за први поподневни час,  дебела Циганка на тротоару сваки часа пружа руку и изговара неке  унапред смишљене благослове...