ЖЕЛЕЗНИЧАРСКИ БИФЕ У СТАЛАЋУ (Један доживљај из 1978.)

            Железничко троморавско раскрсје  настало још у претпрошлом веку, кад је кнез Милан  поставио прве железничке шине, може да вам исприча хиљаду прича. Или хиљаду и две,  бар за ту једну више од Шехерезаде. Али прича за себе је засигурно железничарски бифе у Сталаћу. То чудно гнездашце за уморне железничарске душе и остали поштени свет, смештено је на спрат станице, иза једног неочекиваног  ћошка, између главне станичне ресторације и чађаве чекаонице. До његових врата ће вас повести трошне дрвене степенице и климави рукохвати па ћете одмах стећи утисак да се налазите испред последњег напуштеног рударског салуна Дивљег запада. И кад вас изнад степеничног завијутка, дочекају  врата и поздраве   шкрипом налик на оне из хорор филмова, осетићете прво мирис скаре и мирис љуте шкије која вас неодложно тера на кашаљ. Тај мирис, чини се, ту станује још из времена првих Обреновића.

            У полумраку ове неугледне просторије која вам прво показује  свој давно олајисани потос и загарављену таваницу има тек неколико голих столова, омањи шанк и један билијар. А какав билијар. Чудо  невиђено! Кад би трговци антиквитетима знали, сигурно би дотрчали да га плате сувим златом. Иако се у билијарску игру не разумем баш претерано, могу сасвим поуздано тврдити да је ова „машина“ из детињства овог спорта.  Сазнали смо касније да је она део затурене немачке ратне одштете из Првог рата.

            Кад у ово царство  уђе незвани гост, па још ако наличи на каквог господина, она групица људи ( који свакако нису железничари) ће вас сумњичаво премерити. Ти људи најсличнији су путницима треће класе који свој путнички оброк увијају у старе новине и пуше онај најљући дуван клинчар и упорно заверенички пију  „јагодинског чичу,“ ма био хладан или врућ.

            У то време за шанком је стајао овде свима познати Јова милицајац одевен у стегнуту конобарску блузу са крпом преко руке и пивским отварачем, везаним за сваки случај . Он је био закупац те железничарске рупе и тог невешто склепаног шанка који је, сигурности ради,  подупиран разнобојним пивским гајбама .  Изнад шанка стајао је наивним краснописом иструковани јеловник са ценовником  и карта пића. Кратко и јасно: биртијаш Јова је  нудио: сува цревца на жару, бупце и џигерице, домаће чварке, а за оне склоне посту, сардина „Београд“ . Од салате јеловник је препоручивао суве печене папричице (неко је шеретски додао : паприпичице), љуту крупно млевену алеву и кисео купус са расолом или без. Пића: врсте две : јагодинско пиво 0,5 и ракија љута, без додатних ознака. Све кратко и јасно.

            Једне заборављене године кад ме је неки касни скопски воз избацио на овај перон у недоба, навратио сам до бифеа да прекратим време. У диму оног истог дувана и диму скаре која је бесомучно чврљила изнутрице пронашао сам Тасу песника. Мрљавио је неку сардину из кутије и пио јагодинца. Причао ми је како управо пише једно савремено романче и како ће то бити светски хит. Они стални гости су нас испод ока меркали као некад, све  чудећи се какав нас је то гадан ветар баш овде нанео.