ШТА ЈЕ КЊИЖЕВНОСТ ДАНАС

                                                                                              

           

Ништа данас не звучи нејасније од питања шта је савремена књижевност. Од времена кад је књижевност називана и поезијом прошло је много векова. У семантичку „кутију“ књижевности данас  увукли су се многи уљези и подмукло се лактају са истинским књижевним вредностима. Књиге ентузијаста почетника, радника, сељака , књиге пензионисаних службеница у кожном повезу са златотиском, надмећу се са Кафком, Камијем и Достојевским у јевтином брошу. Надмећу се сјајем , дебљином и заводљивим насловима. Поезија стихоклепаца надмеће се са поезијом лауреата, петпарачке приче неостварених жена надмећу се са Флобером и Толстојем. Надвикују се у ТВ рекламама , припрећују са плаката и билборда, размећу се шестоцифреним цифрама тиража, наградама и свим оруђима и оружјима. Потплаћени критичари наклапају на књижевним вечерима , смишљају допадљиве панегирике, подмећу, непристојно упоређују књижевни врбопуц и великане . На промоцијама педесетогодишњих „новајлија“ свирају дувачки оркестри добровољних ватрогасних друштава, рецитују девојчице, победнице на школским такмичењима. За дискусију се јављају комшије са изјавама да су срећни што живе у близини једне књижевне величине итд, итд.

 Назив књижевник никад као до сад није имао јевтиније и профаније значење. За њега су се особитим жаром и перфидном упорношћу боре они којима је свевишњи на рођењу  дао све сем смисла за литерарно стварање. Сетих се да Драган Великић у роману Руски прозор записа да „нема веће будале од човека који је умислио да је песник“. Но, „зараза“ ипак није скорашња , о њој нам сведочи и Еразмо Ротердамски у својој Похвали лудости  описујући опаке наваде пискарала и скрибомана.

Шта је књижевност данас? Да ли је то оно што се учи у школи, што постоји у лексиконима и енциклопедијама, антологијама, историјама књижевности или нешто сасвим треће.  Да ли је књижевност баш оно што пише у тим књигама што су кодификовали књижевни критичари и историчари или нешто још. Недавно је Паоло Коељо изрекао једну сасвим јеретичку мисао да је Џојсов Уликс једна безвредна и досадна књига. Подржавам Коеља, али у истом тренутку видим хиљаде оних који у животу нису прочитали  две књиге који  већ заузимају априорни борбени став. Они су, ето, убеђени да је баш та  књига добра! То је оно као у политици: ако некога осуди политички врх, осудиће га сви  па и последњи политички  башибозук. (Поводљивост народа, шта друго!)

Сећам се сведочења једног библиотекара који ми је својевремено испричао како је једном нека девојка тражила Прустов роман У трагању за изгубљеним временом. Роман је, међутим, био на читању, Свеједно, покушала је да га утеши  девојка, читала сам га већ четири пута. Библиотекар каже да се  веома зачудио, а рекао ми је,  у поверењу : мислим да девојка није била  нормална. А ко би могао другачије помислити?

Дакле, шта је књижевност за данашњег читаоца.Знам, биће оних који би нас  могли упутити на Велека и Ворена, на нашег Драгишу Живковића а и на Ханса Роберта Јауса и причу о књижевној рецепцији и хоризонту очекивања, о промени и губљењу тог хоризонта итд, итд.  Наводиће нам као примере Гетеову Ифигенију или Хомерову Илијаду, а можда и Гундулићевог Османа и све с циљем да нам објасне да књижевност некад и књижевност данас није једно исто те  да и данас за сваког појединца значи друго и вреди другачије. Знам и прихватам, али у позадини постоји и оно друго. Рецимо: неки књижевни ауторитет каже и напише да је нека књига добра и сви ће се онда утркивати да „мисле“ као он. Ништа лакше од доказа ауторитетом, то смо бар из логике научили. Познат је , рецимо,  случај да је Никола Милошевић својевремено као члан Ниновог жирија, уинат колегама, дао глас за Арсенијевићев роман У потпалубљу. То је слабашна књига која је доживела књижевну славу само зарад тог ината. Та награда и та књига је, међутим, променила Живот Владимира Арсенијевића и у културној јавности га наметнула као истакнутог српског писца. Но погледајмо данас књиге добитника те престижне награде. Колико их је истински преживело. И опет ме неко може упућивати на Јауса. Нека Јаус засад ипак остане по страни. Било је случајева политички подобних књига које је препоручивала њихова идеологија. Такав случај је са неким романима Оскара Давича. Ко ће данас читати његове  романе Глади (1963) и Тајне (1964) који су, један за другим, овенчани Ниновом наградом? Истински вредан писац Милован Данојлић је добио Нинову награду за роман Ослободиоци и издајници, вероватно најслабији у његовом опусу. (Жири је решио да се искупи.)  Било  је и књига које су написане више  да изазову скандал но да се уметнички обрате читалачкој публици, као што је, истина,  било и добрих књига које су изазивале скандале. Засигурно да мало уметничких побуда стоји иза романа Исидоре Бјелице који је провокативно насловљен са Непристојна писма мушкарцима а исто би се могло рећи и за роман Анабеле Басало Тајне женских јастука или Јасмине Ане под насловом Укус порока.

Па да се још једном запитамо, шта је књижевност данас? Јасно је, није оно што је била пре сто и више година. Ко ће данас читати оду, пасторалу, ко ће читати романе Чедомиља Мијатовића Рајко од Расине или Иконија везирова мајка?! Споменуте књижевне врсте и књиге припадају корпусу књижевости, али таква се књижевност данас не чита и не пише.

 Савремена књижевност се умножила и разгранала, да не кажемо хибридизовала. У најкраћем, поезија и кратка прича су у опадању, роман је у напредовању, можда је исправније рећи у офанзиви. Когод је желео да нешто у књижевности значи написао је бар један роман, рече ми недавно један песник. А можда је и заиста у праву јер често чујем од сасвим маргиналних ( да не кажем неписмених особа) да се спремају да пишу роман. То се вероватно односи и на све оне који су своја житија ставили између корица и испод бомбастог наслова написали: роман.Чини ми се да се више књижевност не може традиционално поделити на озбиљну и забавну, уметничку и тривијалну, већ и на књижевност условну, кобајги књижевност, а можда и на књижевност радника, домаћица, ђака и свршених полазника креативног писања (њих посебно). Но, и ту није крај , последњих година умножава се књижевност на блоговима . За писање на блогу не постоје никаква правила ни уређивачки протоколи ни много новца – треба имати само добру вољу и не говорити језиком мржње. Цвета књижевност на блоговима , пишу се песме по моделу Бранка Радичевића али и Васка Попе. Свакакви ветрови дувају на Интернету. Недавно сам добио позив од једног блогера да се придружим блогу Нова поетика. Замислите, нова поетика, како то учено звучи и ништа не смета што његов творац има само три године старе индустријске школе и што се не љути ако га називају књижевником.

Исто онако као што је данас тешко прецизно дефинсати и описати савремену књижевност, тешко је одредити ко је заправо данашњи књижевник. А књижевник, признаћете, још учено звучи и многи би да то буду. Замислите муку једног, назови дечијег песника, који је у једној школи у унутрашњости убеђивао учитеља да је  књижевник . Неповерљиви уча се мало јогунио, али је вероватно био разуверен кад му је овај показао ону стару црвену(!) књижицу Удружења књижевника Србије. Тако су били задовољни и један и други , поета је продао деци књиге, а уча је био срећан што је упознао једног изистинског књижевника. А и те  несрећне књижице су данас мало другачије од оних из времена кад су богови корачали Кнез Михајловом...