ДВОСТРУКО ЛИЦЕ КЊИЖЕВНОГ КРИТИЧАРА

            Нико се још није сетио да напише морални кодекс књижевног критичара. Неко ће рећи, види човека шта прича, све смо уредили кодексима па још остало да критичаре постројавамо. Али нажалост, ово запуштено поље српске духовности права је баруштина неморала, ливада где се гурају и ногатају разни гнуови, пијанци , људи без савести и морала. Написаће вам они критику за једно пиће на шанку, а рецензију за један ручак у периферијском бирцузу. Данас ће вам написати позитивну критику , дизаће вас у небеса, поредити са Достојевским, а сутра ће вас у другом гласилу пљували као најгору багру. АЛИ, али, има један књижевни критичар који то неће урадити ни за живу главу. Сачувај боже да он тако нешто уради. Тај критичар се зове проф. др ГОРАН МАКСИМОВИЋ. Ево на пример о мени је писао све најлепше, не може боље. У рецензију за  приручник Књижевноманија  - увод у књижевност, „Либер“ Нови Сад, „Театар За“ , Београд, 2003.  је написао да сам „искусни методичар српске књижевности и језика“,  затим да сам „поуздани зналац књижевности који је са успјехом приближио најсложеније проблеме  науке о књижевности узрасној групи ученика основне школе“. Просто да се човек постиди од толике хвале! И ја се стварно некад стидим: пробудим се ноћу, сетим се тога и непријатно ми је. Али, нема одступања, фала богу, он и данас тако мисли. Нема везе што сам га оставио на цедилу и отишо с факултета ( ма нико није незаменљив, што би он рекао, незамијенљив).

И још нешто да кажем о оним другима : има појава да вам неки критичари улазе на профил на Википедији и тамо праве разне диверзије, шаљу вам пријаве , овамо онамо. Знате оно: ви сте неки антидржавни е л е м е н т! А  да он то уради, боже сачувај !! Савест му не да – такав је то човек. Е, па због тога користим прилику да у наставку, у његову част, наведем цео његов приказ мог романа Свети ратници који је прво штампан у новосадском часопису Златна греда , а после у књизи КРИТИЧКО НАЧЕЛО, Ниш , 2005. на страни 67 – 69. Наздравље вам читање , драги моји!

ГОРАН МАКСИМОВИЋ

КРИТИЧКО НАЧЕЛО

МЕЂУНАРОДНО УДРУЖЕЊЕ „СТИЛ“ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ИЗ НИША Београд-Ниш, 2005.

СИМБОЛИКА СВЕТИХ РАТНИКА (Милентије Ђорђевић)

Два битна обиљежја прозне поетике Милентија Ђорђевића (Делиград, 1950), имагинација и ерудиција, подједнако су препознатљива у књигама прича Отров костретне урме (1986) и Живописии (1992), а потом и у романима Мазија (1994) и Чума (1996), да би у трећем роману Светш ратниии (издање београдске Просвете, 2001. године), као завршној књизи романескне трилогије, постали доминантни квалитет ауторове наративне и семантичке стратегије.) Умјетнички хронотоп Светих рапшика утемељен је временски на широком плану од средњег вијека до савремених дана, а просторно од Галипоља и Крстопоља (данашње Кавале у Грчкој), до Мојсиња и Горчиловца у Поморављу, те даље. све до сјевера, до насеља Аде Кале на Дунаву. У том разуђеном, мозаичком романескном времену и простору, издвајају се нарација и аргументација, као два обиљежја умјетничког поступка и композиционе организације прозне грађе. На плану нарације доминирају три велике теме: ратови, сеобе и отмице, као непромјењиве и трајне категорије националне историје и судбине. Док се у равни аргументације развија велика расправа о судбини умјетничког стварања, о фаталном усуду лијепог, те о привремености и узалудности људских дјела.

У уводном романескном исказу, под насловом Указ, ауторски приповједач предочава опсесивни сан у којем му се непрестано јавља велики пјешчани сат, као симбол релативности времена у којем се не познају бројке и црте, koje не откуцава дане и године. и не уписује столећа нмиленијуме. У таквом стању сновидовне имагинације, вријеме и простор су само обична људска илузија, све материјално је пропадљиво и пролазно, тако да остају само снови, захваљујући којима посјећујемо далека времена и просторе, упознајемо људе и догађаје. Отуда се роман Свети ратниии може посматрати и као велика ониричка фантазија, као путовање кроз националну прошлост, као разоткривање и упознавање судбине народа који је саградио „кућу на сред друма“, па у њу навраћају или насрћу и позвани и непозвани, и пријатељи и душ- мани, и жељени и нежељени, и добронамјерни и зли. У заврхнном дијелу романескног оквира, под насловом Дометак, сновидовна фантазија, а самим тим и романескна нарација, окончавају се у прољеће 1999. године, за вријеме страшног бомбардовања Србије, можда и зато што је сурова реалност до те мјере поништила сваку логику, сваку етику и сваки смисао живљења, да су слике из прошлости потиснуте и привремено заборављене пред сценама савремене бестијалности. Слика пјешчаног сата нестаје са једним оријашким треском интерконтиненталне ракете, али нада изнова васкрсава. Сада не као сан, већ као нова пјесма неке изгубљене птице, ујутро, послије застрашујуће ратне ноћи, као симбол орфејске утјехе, као симбол проналажења новог животног смисла и нуж- ности постојања.Тако разуђена романескна концепција с правом подразумијева постојање више наративних стојних тачки и гласова приповједача. Поред дјелатне позиције ауторског приповједача у уводном и завршном дијелу романескног исказа, оглашава се и више уметнутих казивача (Чолак Димитрије, поп Гаврило, Даут-Мемија, унук Даута-Мемије, Маноило Крстача), који у монолошко-асоцијативном типу излагања, најчешће непоузданом и непосредном, затим у облику остављених рукописних записа и хроника (књига Даута-Мемије), те у дијалошкој расправи и доказивању (разговор Ибрахима дервиша и Даута-Мемије о светим ратницима, разговор попа Гаврила и Кучук-Заима, поводом отмице Јоване Сотирове, о смислу љепоте и логици њеног постојања), предочавају различите догађаје, приказују необичне судбине или расправљају о естетским и етичким дилемама на којима је саздан овај свијет.

Све то условљава постојање и прожимање два семантичка нивоа, историјског и естетског. Историјски план значења заснива се на укрштању православног и исламског поимања симболике и значења „светих ратника“. Српску причу о „светим ратницима" излаже поп Гаврило, док живописац Алексије слика икону Светих ратника „на левом дувару цркве у Горчиловцу“. Набрајајући редослијед по којем би требало да буду насликани Свети ратници (Димитрије, Георгије, Теодор Стратилат, Теодор Тирон, Меркурије, Прокопије, Мина, Артемије и Јевастије Плакида), поп Гаврило објашњава сликару значење које они имају у православљу: „Наши ратници нису крвници и убице. Њихова лица зато треба да буду блага и племенита. Из њихових очију треба да избија вера, нада и љубав, а њихово чело треба да зрачи мудрошћу. Они су више симболи. Нико од њих није ратовао. Рат је људска погуба (...) Зато, насликај ми Свете ратнике, као војнике благе вере који ратују речју божијом и који знају снагу речи и пут ка Господу“. При томе, Гаврило води оштру полемику са католичким значењем појма „светих ратника“, јер су за њега крсташи били лажни ратници вјере, а ослобађање Христовог гроба било је само изговор за беспризорна пљачкања и жестока освајања и насиља.

Исламску причу о „светим ратницима“ предочавају кроз разговор једног „липоцветног јунија“ средином 19. вијека, на дунавском насељу Ада Кале, приучени Даут Мемија и нешто ученији Ибрахим дервиш. Суштинско питање да ли „свети рат“ може доиста носити атрибут светости, Ибрахим дервиш објашњава записом из Курана, по којем мученик-шехид и становник раја постаје онај који у рату за вјеру погине, тако што га посматра као задатост коју није нужно провјеравати и доказивати. Даут Мемија, као мање учен, ипак сумња и чини му се да у светим књигама није све увијек јасно записано, тако да полемика остаје отворена и неразјашњена.

У историјској равни издваја се неколико битних догађаја: хришћански пораз од Турака код Крстопоља 1348. године, стварање Свете лиге 1684. године, Први српски устанак 1804. године. Нарочити значај има казивање о прошлости дунавског утврђеног острва, којем су Турци дали назив Аде Кале. Ђорђевић његову повијест излаже поступком псеудодокументарности, кроз предочавање рукописне књиге Даута-Мемије у којој је историја острва изложена све до 1865. године, а потом и кроз фрагменте каснијих новинских чланака о потапању ове минијатурне европске цивилизације 1974. године, по завршетку ђердапске хидроелектране, те кроз новинску репортажу о промаљању некакве чудне свјетлости из воде и укази- вању крста са потопљене милановачке цркве, у мају мјесецу 1999. године. Историја овог малог земаљског раја, запамтила је многе људе и догађаје од прадавних времена, док се острво звало Еритија, преко првих насељеника из Анадолије 1335. године, до збивања из Првог српског устанка, када су на острву погубљене злогласне београдске дахије, и даље све до краја 20. вијека и наших тегобних дана.

Естетски план значења заснован је на максими „лепота ће уништити овај свет“. Кроз причу о отмици лијепе Јоване Сотирове, кроз жалосну повијест о Злати робињици, кроз казивање о љепоти и загонетном нестанку Јумелије Крстопољске, а служећи се интертекстуалним везама и мотивима, Ђорђевић води својеврсну полемику са Достојевским и његовом мисаоном премисом по којој ће љепота спасити овај свијет. Док поп Гаврило поку- шава да умилостиви турског силника Кучук-Заима, који је отео најљепшу дјевојку из Мојсиња Јовану Сотирову, да је за откуп врати родитељима, њеном народу и вјери, развија се читава расправа о фаталности љепоте и неком трагичном усуду који она неминовно већ самом својом појавом носи. У роману доминирају и други облици интертекстуалних веза, а као нарочито значајне можемо именовати бројне изреке и пословице, уводне цитате и парафразе цитата на почетку сваког поглавља (стихови из средњовјековних епова, Књига пророка Јеремије, сти- хови арапског пјесника Ибн Арабија, записи Петра Граматика из 1574. године, Псалам 75, Књига Проповједникова), захваљујући којима аутор наговјепхтава суштинске премисе о којима његови јунаци расправљају или сугерише идеје и становишта битна за поимање логике лијепога у животу и умјетности, те логике људског постојања у историји.

Посебан квалитет романа Свети ратници представља слојевита лексика и архаични језик у којем препознајемо црквенославенске и славеносрпске наносе, синтаксичку сведеност и економичност израза, бројне гноме, пословице и изреке. Отуда о Ђорђевићевом наративном поступку и можемо говорити као о мајсторству сажимања, захваљујући којем аутор лако успоставља мостове између удаљених временских и просторних цјелина, те подстиче дијалог између различитих култура и цивилизација.

Милентије Ђорђевић иде у ред оних савремених српских писаца који стварају далеко од књижевних кланова, поетичких. интересних или генерацијских група; оних писаца којима је страно свако самопромовисање, врбо- вање критичара, уредника или новинара културних рубрика. Зато се и могло десити да веома квалитетан роман као што су Свети ратниии (ако изузмемо интерну награду за књигу прозе коју му је додијелила Просвета 2001. године), прође готово без заслуженог критичарског и читалачког пријема.